Tamni čovjek Birger | Martina Vidaić

AUTOBUS U LOŠEM KRAJOLIKU

Linija senfa teče donjim rubom stakla

Majci je poslana poruka da sam stigla,
kvadrat se zacrnio da može spavati

Zašto mi je povjerovala,
kako je pristala ne bojati se moje smrti
dok volan tako jako miriše na rakiju
i žestoko se žestoko okreće

Vozač ne razlikuje stanice, sve su tišina
Samo se vidi kako senf staje, tone u mrak sendviča
Daleko je
sanitarna inspekcija, muhe na kori kruha
nalikuju na glavice pribadača
Neće me ubiti, no osjetim svaku iglu,

poput silovanja u boriku Bila su petorica,
djevojka je preživjela, hoda, jede, može kao i ja

pitati vozača koliko još,
buljiti u neljubazni dim cigarete,
nalik na konac kojim ga netko odozgo
prisiljava da puši

Senf opet teče, u mraku se čuje glad
Mislim na dlan,
magnet koji u mahanje skuplja poglede
na svakoj fotografiji iz djetinjstva,

ali ne mogu reći obranit ću se