Donjodravska obala | Drago Hedl

ŠESTO POGLAVLJE

Učitelj pjeva: Mi ne damo zemlje naše/Da je gaze fašisti!

Majka i otac čekali su učitelja pred kapijom. Omama i ja sjedili smo u kuhinji. Učitelju smo ostavili najbolje mjesto, ono na kojem inače sjedi tata, uz prozor, do vrata. Tih nekoliko trenutaka iščekivanja podsjećalo me na blagoslov kuća, kada bi, odmah iza Božića, dolazio naš župnik Matijević s jednim ili dvojicom ministranata. Tad bismo se svi lijepo obukli, majka bi se kao i danas namirisala, stavivši na vrat nekoliko kapi kolonjske vode Pokošeno sijeno, pa bismo u tišini čekali župnika. Uvijek bi mi dao neku sličicu, a ja sam ih čuvao u maloj limenoj kutiji, zajedno s onima iz čokoladica Životinjsko carstvo.

Kad je učitelj ušao i kad smo svi sjedili za stolom, tata mu je natočio čašicu rakije, a zatim nasipao omami i sebi.

– Živjeli! Drago nam je da ste došli! – rekao je otac i podigao čašu.

– Znate – počeo je učitelj – želim upoznati sve roditelje, vidjeti gdje i s kim moji đaci žive kako bih ih bolje razumio. Želim saznati gdje uče, tko im pomaže, imaju li braće i sestara. Kad sve to znam i vidim, bit ću pravedniji prema njima. Dado vam je sigurno rekao da sam strog, ali je to u dobroj namjeri. Mi učitelji imamo veliku odgovornost. Ne samo da đake moramo učiti, moramo ih i odgajati, da budu dobri pioniri i da sutra, kad odrastu, pridonesu razvoju našeg socijalističkog društva.

Iskapio je čašicu do dna, tada je odmah dolio drugu, a učitelj je nastavio:

– Eto, zato sam ja danas ovdje. Mislim da je dobro da se ovako sretnemo bar jednom mjesečno, da zajedno rješavamo probleme kad se pojave. To je bolje nago na roditeljskom sastanku, jer imamo više vremena i ne moraju baš svi znati ako se pojavi neki problem. Slažete se?

– Svakako.

Majka je iznosila hranu: prvo kruh, potom zdjelu krumpir salate, ukrašenu s dva kuhana i na ploške izrezana jaja, a onda pohovanog kunića. Batake je okrenula prema učitelju i rekla:

– Izvolte, poslužite se!

– Pa vi ste napravili pravu gozbu! Pravu kraljevsku gozbu! Ali, drugarice Kenig, ja sam se, naravno, samo šalio kad sam malom rekao da se nadam kako ćete mi pripremiti kraljevsku gozbu. Šalio sam se zbog vašeg prezimena. Ma niste se trebali truditi, meni je samo važno da vas upoznam, nije trebala ovakva večera.

A onda je pogledao tatu i rekao:

– Odlična vam je ova rakija.

Tata je dosuo još jednu čašicu. Učitelj je na tanjur stavio batak, potom izgrabio salatu i uzeo komad kruha. Onda su omama i tata uzeli po komadić kunećih leđa, a kad sam se nadao da ću kao i obično dobiti veliki batak, majka mi je na tanjur stavila mali, prednju kunićevu nožicu.

– Izvrsna piletina.

– To je kunić – objasnio sam, a mama me poprijeko pogledala.

– Što god da je, odlično je. Jako ukusno meso. A tek salata.

– Švapski recept – dodala je omama. Majka je prevrnula očima.

– Doda se malo špeka dinstanog na luku.

– Može malo vina?

– Naravno. Meso je odlično posoljeno i baš traži čašu vina.

Učitelj, tata i omama sad su nazdravili čašama vina. Otpili su po gutljaj, a učitelj je ubrzo ostavio nož i viljušku i batak uzeo u ruke.

– Vi ste odlična kuharica, drugarice Kenig. Domaćica ste?

– Da. Radila sam u Lanari, al kad se Dado rodio prekinula sam.

– Važno je da su majke uz djecu.

– Može li još komadić? – upitala je mama i viljuškom zabola onaj drugi batak.

– Toliko je dobro da ne mogu odbiti.

Učitelj se nasmijao i otpio dva duga gutljaja vina.

– Mali vam je pametan, samo je jako, jako osjetljiv. Morate ga malo očeličiti. Znate, ja se volim šaliti s učenicima, a on to ozbiljno shvaća. Kad sam onom neotesanom Bukviću, koji sjedi u istoj klupi s njim, rekao da je bukva, nije ni trepnuo, na jedno mu uho ušlo, na drugo izašlo. A vaš se Dado rasplakao i onesvijestio jer sam mu rekao da je kralj. Bilo mi je poslije strašno žao. Previše je osjetljiv. Ali je dobar i pametan, samo nježan kao djevojčica. Mora očvrsnuti, mora postati pravi Titov pionir. Djeca u njegovim godinama u ratu su bili kuriri. Prenosili su poruke partizanima. Boško Buha nije bio puno stariji, ni krupniji od Dade.

Učitelj je iskapio vino do kraja, a otac mu ponovno usuo.

– Kao što vidim, vi ste dobra obitelj, brinete o djetetu, mali dolazi čist u školu, pristojan je. Vidi se kućni odgoj. Kad je naučio čitati i pisati?

– Prošle godine. Slovo, po slovo. I odjednom je počeo čitati.

– Igra li nogomet?

– Nije imao s kim. Ali sad kad je doselio Zdravko, vidim, igraju se i loptom.

– Mislite na malog Žulja?

– Da.

– Čujem da mu se mama ponovo udaje?

– Čula sam i ja – potvrdila je majka.

– Soldatuša – tiho promrmlja omama.

Učitelj je nije mogao čuti, bio je zabavljen vinom. Ponovno je ispio čašu i tata mu je opet natočio.

– Baš je ugodno kod vas. Jako ste me lijepo primili – rekao je onim svojim dubokim glasom, a onda nastavio:

– Imam dva sina, jedan je u vojsci, u Bileći, u školi rezervnih oficira. Zove se Vanja, ustvari Vladimir, ali svi ga zovemo Vanja. Mlađi je Oro, ide u srednju školu, dao sam mu ime po nadimku mog ratnog druga koji je poginuo na Neretvi. Umro mi je na rukama. Junačina kakve majka više na rađa.

– A da uzmete još ovaj komadić? Mi više ne možemo – rekla je majka i viljuškom zabola u onu drugu prednju nožicu kunića, posljednji komadić s pladnja. Stavila ga je na učiteljev tanjur.

– Dobri su mi sinovi. Samo, žena mi je jako bolesna, hik!, više je u krevetu, nego na nogama. Pa ja i kuham i spremam i perem – požalio se učitelj, štucajući svako malo. – I jako mi je teško, hik!, znadete. Imam ženu i nemam je. A nije kriva što je bolesna, ni njoj nije lako.

– Teško je to – potvrdio je otac.

– Ali ja sam vesela priroda, ne dam se. Veseljak sam u duši, hik!, volim društvo, volim muziku, pjesmu. U gostionice ne idem. Radije se družim, hik!, s prijateljima i roditeljima mojih učenika. I volim zapjevati, hik!, ovako uz čašicu.

Kucnuo se s tatom i omamom, otpio gutljaj, pa još jedan, opet štucnuo, a onda ustao i glasno zapjevao:

Po šumama i gorama
naše zemlje ponosne
idu čete partizana,
slavu borbe pronose!

Omama, tata i majka su se pogledavali dok je grmio duboki učiteljev glas. Nastavio je još glasnije:

Crne horde nas ne plaše,
krv herojska u nam vri,
mi ne damo zemlje naše
da je gaze fašisti!

Imao je snažan glas i njegova se pjesma, poput plime, razlila u toploj večeri rane jeseni. Milila je po ciglama popločenom dvorištu, zaplitala se između zatvorenih cvjetova portulka, zavukla pod zečinjake i ispod vrata dvorišnog klozeta, penjala se uz stabla oraha, izašla na ulicu i došla do prvih bagrema i uličnog vodovoda, širila se i kroz otvorene prozore ulazila u Husekov, pa Kuštrin stan. U trenu, pred našim prozorom, u čudu je stala Ivičina baka.

– Jezuš Kristuš!

Potom se pojavio i Kuštro. Na licu mu se ocrtavalo iznenađenje.

– Boga mu, živog, tko to pjeva naše lijepe partizanske pjesme?

– To je Dadin učitelj, Janko – objasnila je omama.

Učitelj, zanesen u pjesmu, nije ih ni primijetio a kada je stao, rekao je:

– Hajde Dado, sada ti. Zapjevaj ti neku.

Pogledao sam majku, pa tatu i omamu. Ona se nasmiješila i namignula mi.

– Ajde – rekla je.

Ajnc, cvaj, policaj; draj, fir, grenadir…

Majka me ispod stola gurnula nogom, a ja sam i dalje pjevao, misleći kako mi hoće reći da pjevam glasnije. Podigao sam glas i nastavio:

…ziben, aht, gute naht.

– Djeca svašta na ulici pokupe.

– Tu me pjesmicu naučila omama. I često je pjevamo i onda marširamo kao vojnici.

Ali nisam bio siguran da me učitelj čuo jer mu je glava klonula na stol, pa je tata priskočio i pomogao mu da se uspravi.

– Još jednu čašu, hik-hok, pa ću kući.

Otac je pogledao majku, a ona slegne ramenima. Tata je u učiteljevu čašu izlio preostalo vino. Kad je popio, učitelju je glava ponovno klonula, pa ga je otac opet podigao, a onda mu pomogao da ustane. Uhvatio ga je ispod ruke, učitelj je teško stajao, zanosio se ustranu i tata ga je jedva držao uspravno. Onda je učiteljevu ruku prebacio preko ramena, onako kako je to činio s jutenom vrećom u kojoj je nosio drvenu nogu tete Magdić, pa ga odvukao do uličnih vrata niz one dvije stepenice i onda su se polako, korak po korak, uputili prema Ribarskom domu. Konobar Lazo upravo je zaključavao vrata. Rekao je ocu:

– Pomoći ću vam. Znam ja s takvima, a i ne stanuje daleko.

Držeći učitelja ispod ruke, polako su se uputili prema Zmaj Jovinoj i Ulici Sare Bertić – koju je omama zvala Krstova – ulici gdje je stanovao učitelj Janko.

Sutradan, dok sam u kuhinji doručkovao, k nama je došla gospođa Lehota da se raspita kako je prošla posjeta, jer će večeras učitelj doći k njima. Majka ju je odvela u ganjak i zatvorila vrata, pa nisam mogao čuti što su razgovarale, ali kad ju je ispraćala na ulicu i kad su prošle pored otvorenog prozora, čuo sam kako je rekla:

– Kupite barem dvije litre vina.