Donjodravska obala | Drago Hedl

DEVETO POGLAVLJE

u kojem se špiclov raspituje što Kenigovi
govore o državi, Partiji i Titu

Najtanja kazaljka velike zidne ure na kolodvorskoj zgradi, trzajući se, polagano je opisivala krug na brojčaniku, a druge dvije, oku neprimjetno, lijeno je slijedile. Zlatko mi je pod nos gurnuo lijevu podlakticu i svoj ruski sat gotovo nabio u oko.

– Pogledaj – rekao je ponosno dok smo stajali na željezničkoj stanici čekajući vlak. – Vidiš kolko je onaj sat veći od mog, a nije točan. To je zato što nije ruski. Ispod broja šest piše Insa, a to nisu ruski satovi. Kasni minutu i 11 sekundi. Sada je pet sati, 16 minuta i 12 sekundi.

Majka i ujak stajali su nekoliko koraka dalje, tiho razgovarajući. Na peronu je čavrljala grupa vojnika.

Putnički vlak za Našice, veza Pleternica, Slavonska Požega, stoji da drugom kolosijeku. Polazi u 17 sati i 25 minuta.

Ujak i Zlatko popeli su se u vagon i za tren se pojavili na prozoru.

Ujak je viknuo:

– Dogovorili smo se. Dolaziš nam čim počne ferije. Kimnuo sam glavom.

– Vidjet ćemo!

Iz stanice je izašao željezničar. Imao je crnu šiltkapu s crvenim vrhom. Mahnuo je okruglom pločicom na kratkom štapu i puhnuo u zviždaljku. Oblak pare nadvio se nad lokomotivom. Strojovođa je povukao sirenu, parnjača je zaškripala i, stenjući, polako se pokrenula. Ujak je mahnuo, a Zlatko je kažiprstom desne ruke pokazivao na svoj sat. Nešto je govorio, ali ga od škripe lokomotive nisam čuo.

– Ne volim Zlatka – rekao sam dok su vagoni nestajali u oblaku pare.

– On ti je bratić, gotovo brat.

– Stalno se fali i sve najbolje zna. I opće mu nije žao što je omama umrla. Ne želim ić k njima na ferije.

– Dobro.

Hodali smo šutke ispod drvoreda ogromnih lipa. Raskošne krošnje zastirale su nebo. Pred Tvrđom, majka je rekla:

– Samo što nisu procvjetale.

– Ispred mosta lani smo ih omama i ja brali.

– Moramo požurit. Učitelj Janko doći će iza sedam. Tata će se vratit s Drave tek oko osam, pa ga neće imat ko dočekat ako zakasnimo.

– Jako je blijed i stalno kašljuca. Zdravko mi je jučer ispričo da je Janko povraćo krv kad ga je od groblja pratio do kuće.

– To nije dobro – rekla je majka zamišljeno pa smo opet šutjeli sve do Aksmanove kuće. Kad smo skrenuli u Donjodravsku, učinilo mi se da sam ispod bagrema, pred uličnim vodovodom, ugledao omamu. Ispustio sam majčinu ruku i samo što nisam potrčao, a onda stao shvativši da omame više nema. Kraj vodovoda stajala je teta Ema, čekajući da se amper napuni vodom.

Vidjevši nas, mahnula je majci.

– Frau Kenig – gotovo je šapnula. – Vi ste na Donjodravskoj obali 11. Sve donedavno u toj vas je kući bilo 11: vi, Tona, Justa, vaš mali; Husek, njegova žena i Ivica; Kuštrto, Stipe, Veronika, Evica i Juraj. Gledala sam jučer knjigu o brojevima. Broj 11 je jako baksuzan broj. Donosi samo nevolje i nesreće, velike opasnosti. Pogledajte i sami: Justin muž i sin poginuli su u ratu. Drugi sin osto u Njemačkoj. Onda je, još mlada, umrla Kuštrina žena, pa se on poslije, jadan, objesio. Mali Ivica živi s bakom i djedom, jer ga je mati zanemarila. Juraj je nesto i niko ne zna gdje je. Veronika je onako nesretno prošla s njim i sada je s kopiletom u domu. Jadna Evica završila je u sirotištu. Sada ovo s Justom. Jedanaest donosi nesreću. Opasan je to broj. To je broj crne magije. Ne plašim vas, al morala sam vam to reći. Budite oprezni, frau Kenig.

Majka je zaustila i taman kad je nešto htjela reći, na stepenicama se pojavio učitelj Janko. Polako, korak po korak, penjao se uz stepenice. Otac, koji se upravo vraćao s Drave, pomažući mu, držao ga je ispod ruke.

– Jedva sam se popeo. Ovako teško nije mi bilo ni kad sam slomio nogu.

Kad smo sjedili u kuhinji, nastavio je:

– Sjelo mi na pluća. Ali doktor kaže da ću se brzo oporaviti na svježem morskom zraku.

Otpio je gutljaj vina, pogledao oca i rekao:

– Ne bih smio, ali jedna čaša valjda neće naškoditi. Iskašljao se, iz džepa izvadio maramicu i pljunuo. Na rupčiću je ostao krvavi trag.

– Došao sam se oprostiti. Sutra idem u Veli Lošinj. Mislio sam ostati još dva tjedna, do kraja školske godine, ali doktor mi veli: „Ne smijete, druže Janko, više čekati“. Zaključio sam sve ocjene. Dado je odličan. Čista petica. Imamo još sedam odlikaša u razredu. Do kraja školske godine zamjenjivat će me kolegica, ali ja sam sve ocijenio. Ne možemo raspustiti razred već sad, pa će ponavljati gradivo ova dva tjedna.

– Samo da vi ozdravite.

– Htio sam vas nešto zamoliti – nastavio je učitelj, okrenuvši se majci. Moja žena leži nepokretna pa kad biste je povremeno obišli… Znate, Oro i Vanja, moji sinovi, to ne mogu. Treba je presvući, oprati. U razredu je 27 učenika i kad bi svaki roditelj to učinio, došli bi na red jednom u četiri tjedna. Napravio sam raspored pa ako biste malo poveli računa o tome. Za dva-tri mjeseca, kad ozdravim i vratim se, opet ću ja brinuti.

– Dobro – rekla je majka. – Meni to neće bit teško. Vjerujem da će i ostali pomoć.

Otpio je gutljaj vina i s tanjura prstima uzeo komadić kobasice, koju je, dolazeći na omamin sprovod, donio ujak.

– I još vam nešto želim reći prije nego što odem. Vi znadete što radi onaj u Ribarskom domu, onaj što ondje vječno sjedi i po cijeli dan čita novine. Kad sam jesenas bio kod vas, kad ste me onako lijepo ugostili, sutradan me dočekao ispred škole i raspitivao se o vama. Što imaju u kući? – pitao je. Vise li im svete slike po zidovima? Što govore o državi? Žale li se na nešto? Spominju li skupoću i male plaće? Kako gledaju na Partiju? Jesu li spominjali Tita? Ništa mu nisam rekao. A i što bih mogao? Pitao me je, kasnije, još za neke. Ni o njima nisam ništa rekao. Ja nisam doušnik, ja sam učitelj. A onda me cinkario partijskom sekretaru. Rekao je da sam pijanac i da krnjim ugled časne učiteljske profesije. Imao je kome i reći, jer veće ispičuture od našeg partijskog sekretara ne možete naći. Bio je pijan kao letva kad me pozvao i rekao: „Slušaj, druže Janko, ima pritužbi da puno piješ“. Odgovorio sam: „Ja možda ponekad i popijem, ali nikad ne ločem“. I na tome je sve ostalo.

Otac se nasmijao, a učitelj nastavio:

– Znate, ne mogu mi ništa jer sam partizan. Bio sam na Neretvi, a takvih nema puno. U zbornici ni jedan. I lako im začepim usta. Ali, svejedno pazim što govorim. Sve službeno, sve fino, ali ni s kim blisko. Ne znate vi danas tko za koga radi. Što manje kažeš, to bolje.

– Uzmite još kobasice.

– Ne mogu. Nemam apetita. Čak mi ni vino ne prija kao nekad.

Ipak, otpio je gutljaj.

– Žao mi je vaše majke. Siguran sam da bi bila živa da je nisu krivo optužili.

– I ja tako mislim. Ona nije kradljivica.

– Znam. Kako uopće živite?

– Zaradim nešto vadeći pijesak, popravim nekome bravu, drugom zakrpam lonac. Nadam se najesen dobit poso u Šibicari. Trebat će im bravar.

Nastala je duga pauza. Kreketanje žaba dopiralo je s druge obale, iz bara koje su se protezale uzduž benta. Nekoliko hrušteva, privučenih svjetlom, letjelo je oko prozora.

– Vrijeme je da krenem. Ako možete pomoći oko moje supruge, bit ću vam zahvalan.

– Otpratit ću vas do kuće – ponudio se otac.

Uhvatio ga je pod ruku. Polako su prošli dvorištem, izašli na ulicu i nestali u toploj svibanjskoj noći.

Majka je prala čaše i tanjure.

– Vrijeme je za počinak.

– Teta Ema kaže da je 11 jako nesretan broj.

– Pusti to. Brojevi su samo brojevi. Ko i snovi. Ko i vračke. Ne kaže se džabe: Vračala baba da ne bude mraza, a ujutro snijeg do koljena – rekla je majka i nasmijala se. Ali meni se činilo da smijehom sakriva strah. Kad sam legao u omamin krevet, pomislio sam kako ću izjutra ustati prije svih, uzeti Husekove lojtre, krišom ih iznijeti na ulicu, prisloniti uz zid kuće i tatinim kombinirkama skinuti broj 11. A onda ću se, u praskozorje, odšuljati do Drave i, prije nego što dođe Karčika, popeti se na kompu i svom snagom, onako kako sam htio baciti moj roza kaputić, zavitlati u rijeku bijelu emajliranu pločicu. Zadovoljno ću gledati kako broj 11 nestaje ispod površine, a onda se uspeti uz nasip i sretan, dok pijetlovi u Derflu budu kukurikali, vratiti se u krevet.