Donjodravska obala | Drago Hedl

DVADESET I PETO POGLAVLJE

Čovjek s brčićima donosi Trendi hlače, cipele
i košulju, jer u gaćama ne može u kasarnu

– Alzo, da su lastavice i rode mogle znat kako će lijepa i duga biti ova jesen, požalile bi što su otišle.

Omama i ja sjedili smo u dvorištu pod orahom zbog kojih smo se svađali s Husekovima. Orahe sam najviše volio dok je jezgra bila još svježa i mliječno-sočna, kakvi su netom kad ispadnu iz napukle zelene ljuske. Ogulio bih tanku gorkastu ovojnicu i mljackao. Kad bi ujutro ustala prije svih da pokupi orahe pale tokom noći, Ivičina baka obično bi zaboravila zaviriti ispod zečinjaka i među naslage cigli koje su stajale tik do dvorišnog zahoda i kojima je Husek namjeravao fastrovati nepopločani prilaz šupi. Tu sam, kao i ovog jutra, pronašao nekoliko oraha i pažljivo ih, da ne smrvim jezgru, tucao tatinim čekićem, guleći polako žućkastosmeđu ovojnicu ispod koje bi se pojavio bijeli plod.

Učitelj Janko još je bio na bolovanju, pa smo nastavu imali tek od jedanaest sati. Tako sam ujutro mogao s omamom sjediti ispod oraha i uživati na blagom suncu koje se probijalo kroz granje sa sve manje lišća. Stavio sam tranzistor na panj gdje je otac cijepao drva, pa smo slušali glazbu. Omama je najviše voljela kada bi svirali talijanske kancone.

– Niko ne pjeva tako lijepo kao Talijani. Majstori. Što jest, jest: pjesme su im ljepše od švapskih. Jula De Palma je anđeo.

Sad, kad sam imao tranzistor, sami smo u našoj kuhinji slušali Veselo veče. Kuštro je i dalje odlazio kod Husekovih, jer je naša kuhinja bila toliko mala da smo se u nju i mi jedva natiskali. Tako smo napokon mogli čuti sve što kaže Čkalja, ali se ipak nikada nismo tako slatko smijali kao onda kad bi se Kuštro zacenio i zakašljao i kad smo se više smijali njemu nego onom što smo čuli s radija.

Tata se više nije protivio ni da slušam Glas Amerike. Naćulio sam uši kako bih čuo što se događa u Mađarskoj, da bih sutradan Zdravku mogao reći hoće li Sovjetski Savez napasti i nas, što je on jako želio, jer je mislio da će Trendo tada sigurno poginuti. No, ništa nisu govorili o tome, već su pričali kako tenkovi Crvene armije pucaju po ulicama Budimpešte. I baš kad sam mislio da vijesti koje sam sinoć čuo neće obradovati Zdravka on se, sa školskom torbom u ruci, pojavio u našem dvorištu. Dok je Trendo bio na granici, Zdravko bi svakog dana došao po mene u 15 do 11 pa smo zajedno išli u školu. Ali sada je stigao puno ranije i urlao je od smijeha.

– Trendo je osto samo u vojničkim gaćama – rekao je Zdravko, gušeći se od smijeha. – Uniformu u kojoj je navečer došo mama je po noći bacila u Dravu, skupa s onim koferom.

Čuvši Zdravka kako se smije, majka je izašla na dvorište. Brisao je oči od suza i nastavio:

– Kad se sinoć vratio s granice, jer im je stigla zamjena, mama se pravila kao da je sve u redu, ništa mu nije govorila, samo mu je točila rakiju. On je pričao da je na mađarskoj granici bilo jako opasno, da su Rusi po njima dejstvovali, ali se njemu, kao prekaljenom vojniku, ništa nije dogodilo. Zarobio je dva ruska vojnika, hvalio se, i sigurno će dobiti orden za hrabrost. Mama mu je samo dolijevala rakiju, ništa nije govorila. Onda je, nakon još jedne čašice, rekao da je ustvari zarobio petoricu, ali da su trojica pobjegla, jer je vojnik koji ih je čuvo zaspo. Sigurno će dobit i viši čin i veću plaću pa će onda, rekao je, oženit mamu. Zadrijemo je za stolom, a mama je rekla da popije još jednu prije spavanja, a kad je počeo hrkat, uzela je njegovu uniformu, šinjel i čizme, a meni glavom pokazala da ponesem onaj drveni kofer i pođem za njom – pričao je Zdravko i svako malo prasnuo u smijeh. Majka i omama ništa nisu razumjele i, slušajući ga s nevjericom, gledale ga u čudu.

– Izašli smo na ulicu, majka je Trendinom baterijskom lampom osvjetljavala put do kompe. Nikog nije bilo u blizini. Kad smo se popeli na kompu, u Dravu je šuknula Trendin šinjel, pa vojničke čizme, pa jaknu, hlače i remen, kapu, potkošulju i čarape. Uzela mi je iz ruku kofer, izvadila ono Trendino odijelo, pa i to zavitlala u Dravu. A onda je istresla sva pisma i slike i potom bacila u vodu i kofer. Na kraju, u Dravi je završila i baterijska lampa. Rekla je: Gad jedan lažljivi, svinja pokvarena, prevarantska. Nek sada ide gol u kasarnu – pričao je Zdravko, držeći se za stomak i klebareći se kao lud.

– Zašto je to uradila? – zgranuto je upitala majka.

Umalo sam pregrizao jezik, jer samo što nisam izustio i rekao da Trendo u Makedoniji ima ženu i djecu, no u posljednji sam se trenutak sjetio obećanja da o tome neću govoriti. Znao sam da će Zdravko sve ispričati.

– Fala Bogu da je to napravila – rekla je omama zadovoljno. – Napokon da je shvatila: Trendo je običan oficirski šljam.

– Prije nego što je otišla na poso, mama me probudila, prstom mi pokazala da šutim i dala znak da se obučem. Trendo je tvrdo spavo, hrko je ko medvjed, sva se soba tresla. Otišli smo na vodovod, napunili dva ampera, a kad smo se vratili mama je prišla krevetu, podigla pokrivač i izlila vodu na njega. Još se nije ni snašo, a već ga je zalila drugim amperom. Skočio je izbezumljen, kao da su ga napali Rusi, a mama je pojurila prema stepenicama, na ulicu, vukući me za ruku.

– Gade jedan lažljivi! Stidi se! Imaš ženu i troje djece, a mene si obećao ženiti. Da se više nisi pojavio u moj kući, smradu jedan, jer ćeš proć puno gore nego sad – vikala je mama, vukući me za sobom.

– Ti si luda! – urlao je. – Platit ćeš za ovo!

– Gaće su mu bile posve mokre, počeo se brisat pokrivačem i tražit uniformu. Ne znam što je dalje bilo, jer je mama rekla da stojim na vrhu stepenica i s ulice promatram što će se događat, sve dok, do pojasa gol, Trendo nije provirio kroz prozor. Vidio me i poviko: „Kojnu jedan, dođi vamo“, ali nisam ga poslušo jer je mama rekla da se ne vraćam kući dok ona ne dođe s posla. A Trendo je svako malo izvirivo kroz prozor, nadajući se da će neko naić, jer onako gol, samo u mokrim gaćama, nije mogo iz kuće. Čuo sam ga kako psuje, sve dok nije došao čika Lazo i otvorio Ribarski dom. Trendo se smirio, nešto su pričali, a čika Lazo je otišo i ubrzo se vratio. Odmah za njim stigao je onaj s brčićima. U ruci je nosio hlače, košulju i cipele. Pružio ih je Trendi, govorili su tiho i nisam čuo o čemu su pričali, a onaj s brčićima ljutito je klimao glavom. Sakriven u grmlju vidio sam da se Trendo obuko, pa su zajedno otišli. Izgledo je smiješno u preširokoj košulji i hlačama koje su mu bile velike. Sve dok nisu zamakli za ćošak, čuo sam kako bijesno psuje – pričao je Zdravko i opet prasnuo u smijeh.

– Kako je mama saznala da Trendo ima ženu i djecu?– upitala je majka.

– Našli smo slike i pisma na makedonskom u njegovom koferu. Mama ne zna ćirilicu, pa nam je učitelj pročito, pa je sve saznala – odgovorio je Zdravko. Bio je silno sretan što Trendo više neće dolaziti u njihov stan. Na putu do škole ispričao mi je kako je namjeravao pobjeći djedu u Čađavački Lug jer ne bi htio živjeti s majkom da se udala za Trendu.

– Pojeo je šunku i sve kobasice koje nam je poslo djed, a kad bi mama pekla pile poždero je oba bataka i zabataka, a ja sam jeo krilca. I svako malo me udaro, čupo za kosu i vuko za uši. Kad ga već nisu ubili Rusi, bar ga je mama otjerala.

To popodne, dok sam za stolom u kuhinji pisao zadaću, teta Nevenka je ponovno došla s onom metalnom kutijicom u kojoj je držala pravu brazilsku kavu i ovaj put, jer je sada i omama pristala sjesti s njima, izbrojala 27 zrnaca.

– Pit ćemo još koji dan, dok je bude, a sada ću vam ispričat zašto kave više neće biti.

Majka me pomilovala po glavi i kazala da se odem igrati dok oni popiju kavu. Znao sam što će im ispričati teta Nevenka, pa me njihov razgovor nije zanimao. Uzeo sam tranzistor i odlučio sjesti ispod oraha. Izlazeći iz ganjka, čuo sam tetu Nevenku:

– Mislio je da sam njegova kurva, pokvarenjak jedan. Ja sam poštena žena i sa mnom se niko ne može igrat. I nek bude sretan da mu nisam satarom odcaparila onu stvar.