Donjodravska obala | Drago Hedl

DRUGO POGLAVLJE

u kojem Juraj misteriozno nestaje

– Meni ne duguje ništa – rekao je Lazo, i još jednom pažljivo prolistao bilježnicu s plavim, tvrdim koricama. – Kad su ga počastili drugi, sjeo bi za stol u ćošku i popio pivo, ali nikad nije plaćo sam.

– Nikome ni reči ni rekel, sam je nestal – vrtio je Husek glavom.

Omami je objasnio da je Juraj, zajedno sa svojim motorom Tomos Puch, nestao.

U Lazinoj bilježnici s plavim, tvrdim koricama bili su zapisani svi dugovi, jer bi kožarski radnici i svi kojima je vjerovao pili „na knjigu“. Meti to Lazo na knjigu. Ili, samo: Na knjigu. Ili još kraće: Piši.

I on bi odmah točio. Tako je sada i omama pila svoj deci šnapsa i rekla mu da, zajedno s mojom grenadinom, sve stavi „na knjigu“. No, Jurajevog imena u Lazinoj bilježnici nije bilo. Zagonetni nestanak Husekovog podstanara nije ga uzbuđivao.

Jednom su braća Bilek sakrila Lazinu bilježnicu, pa je tada pobjesnio i rekao da je gotovo s veresijom i da može piti samo onaj tko odmah plati. Iznad šanka na zid stavio je uramljeno pravilo: „Čast svakome, veresije nikome“. Nekoliko dana kasnije istaknuo je još jedno: „Danas za novac, sutra na veresiju“.

– Dobro. Onda ću po svoju čašu vina doći sutra – mislio je Karčika.

Ali sutradan je pisalo isto, pa je shvatio mudrost Lazinog pravila. Kao furija izletio je iz Ribarskog doma, našao pred kompom braću Bilek pa svojim ogromnim, dlakavim ručerdama obojicu uhvatio za kragnu, dobro ih prodrmao i rekao:

– Boga vam materinog, vraćajte onu Lazinu teku!

Vratili su isto popodne. Lazo se samo nasmijao i zadovoljno stavio bilježnicu na stolić kraj šanka. Potom je sa zidova maknuo ona dva uramljena pravila, pa je u gostionici opet bilo sve po starom.

– Nema ni njega, ni motora. Bil sam jutros v miliciji i pital da mu se ni kaj dogodilo, ali su rekli kak im niš ni javljeno. Da je samo tak otišel, bez zbogom, ne mrem verovati.

Juraja nije bilo već četvrti dan. Jučer se, pred uličnim vodovodom, pričalo tko ga je i gdje posljednji vidio. Lorenz nije bio siguran je li to bilo u četvrtak, ali se sjećao da je Juraj motorom zašao iza Aksmanove kuće upravo kada se poštar Franjo odande promolio. Ivičina baka bila je sigurna da je još u petak izjutra, dok je njen unuk sjedio na noši, Juraj glancao svoj Tomos Puch, a Ferdo ga je isto vidio u petak, samo ne zna koliko je bilo sati, ali pamti da je tek završio s ručkom i da je odlučio, s obzirom na ugodno toplo popodne, radije prošetati, nego odspavati uobičajenih sat-dva.

Teta Reza upravo se vraćala iz noćne šihte, odmah nakon vizite, kad je Juraj gurao svoj motor iz dvorišta. Kao i obično, stavio je široku dasku preko one dvije stepenice i po njoj gurao motor, kako se ne bi oštetili amortizeri. Omama bi se mogla zakleti da ga je vidjela u petak navečer, kad se odnekle vraćao i dala bi ruku odrezati da je pod orahom nešto šaputao s Veronikom. Gospođa Kašpar jedina nije govorila kad je zadnji put vidjela Juraja i samo je blagim pogledom svojih dobrih očiju pratila što tko govori.

Teta Ema, Lorenzova sestra, nije vidjela Juraja cijeli tjedan, ali je u petak sanjala kako iz košnice vadi med, što znači smrt bliske osobe. Nekako je slutila da to s Jurajem i njegovim motorom neće završiti dobro, i plaši je taj ružan san, taj med u saćama koji je vadila iz košnice. I dodala je: sigurno se Juraju nešto dogodilo, jer tko bi sad napuštao dom i ostavljao posao, kad je zima pred vratima.

– Braća Bilek vele da je Juraj otišao za nekom curom pa su se cerekali, pokazujući prostote rukama i gibanjem tijela.

– Boga mu materinog – rekao je Karčika – ne može se čovjek izgubit. Nije čovjek igla pa da nestane. Doći će on već.

Kuštro je bio uvjeren da je s Jurajem razgovarao u subotu izjutra i da mu je objašnjavao kako se na engleskom kaže voziti i triput ponovio – drive, drive, drive. Veli, sigurno je bila subota, jer je tog dana u kino Slavija išao gledati film Tarzan i djevojka rob s Lex Barkerom, koji mu se ni približno nije sviđao kao Johnny Weissmuller. Kuštro je tako bio posljednji koji je vidio Juraja i od tog subotnjeg jutra računa se njegov nestanak.

O Juraju smo vrlo malo znali. Po tome što je govorio „asti gospe“, „fažol“ ili „mudante“, omama je zaključila da je iz Dalmacije. Huseku je jednom rekao da ima sestru u Splitu, ali mu nikada nije pisala, pa Husek nije znao ne samo adresu već ni njeno ime. Kad su ga primili na stan i koštu, došao je samo s polupraznim koferom, s nekoliko košulja i nešto donjeg veša. Nije imao ni šlifere, ni jorgan, ni peškire.

– Bil je kakti crkveni miš. Ni imal penezi, ali posle je bil šparan, škrt kak ti sam vrag. Tak je i mogel kupit motora. I nikaj drugega ni imal, vse je strpal u onaj kofer i otišel.

– Najgori su takvi povučeni, samo šute i misle svoje – ubacio se Lazo. – Nikad ni riječi od njega, jedva da je pozdravio. I kad bi znao sjest s dečkima iz Kožare, samo je slušo.

– Nemojte tako – rekla je omama. – Juraj je bio šlifovan dečko, ali ubijala ga je samoća. Možda je kupio motor da lakše nađe curu. Ako hoće mladu sa štafirom i on mora nešto imat. Taka su vremena.

Onaj s brčićima koga je omama zvala špiclov popeo se uz stepenice i sjeo za stol do našeg. Omama je u trenu ispraznila čokančić i ustala, uhvatila me za ruku i rekla Huseku prkosno i dovoljno glasno da špiclov čuje:

– Odoh ja, ne sviđa mi se društvo. Gute naht.

– Doći će gica na kolica – promrmljao je špiclov.

S Drave je dopirao svjež povjetarac, a boje su gubile sjaj na škrtim zrakama sunca.

Gdje li je sada Juraj?

– Idem do Kuštre, na engleski.

Kuštro je sjedio sam u polumraku sobe okrenute prema dvorištu. Glavu je držao u rukama i kao da sam ga prenuo iz drijemeža, trgnuo se kad sam otvorio vrata.

– Ne znam što ću. Već tri dana ne izlazi odatle, plače ko rodna godina, ništa ne jede i ništa ne govori. Boga ti živoga, uvenut će od plača u onom krevetu. Ništa joj nisam napravio, ne znam, bolan što joj je, samo plače li, plače.

Bilo mi je žao Kuštre, ali nisam mu mogao reći zašto Veronika plače. Obećao sam Juraju da nikome neću govoriti da se s Veronikom sastajao u dvorišnom zahodu i nadao se da će me, kad se vrati, ponovo provozati svojim Tomos Puchom, možda čak do Valpova, u kojem se nalazio stari, veliki dvorac.