Donjodravska obala | Drago Hedl

PRVO POGLAVLJE

Špiclov pita dječaka što je s ocem i nudi posao

Bosonog, do koljena u vodi, otac izbacuje mokri pijesak iz čamca. Braća Bilek upravo su svoj istovarila i zaveslala prema malom pješčanom riječnom otoku, nekoliko stotina metara nizvodno od željezničkog mosta. Voda je bila uglačana poput stakla, tek je njihov čamac ostavljao srebrnu brazdu na površini. Na putu do škole, Zdravko i ja zastajemo na bentu. Jutro je svježe, tiho i sunčano. Kompa stoji na drugoj dravskoj obali, a Karčika, s pojasom za spašavanje pod glavom, leži na jednoj od drvenih klupčica, pričvršćenih uz željeznu ogradu kompe. Sve je tiho i čuje se kako pjeva:

Sve ptičice iz gore,
spustile se na more.

Ribarski dom zjapi prazan, Lazo je nešto spremao oko šanka. I on je čuo Karčikinu pjesmu s druge obale, pa je tugaljivo nastavio dubokim glasom koji je u tren ispunio gostionicu:

Samo jedna ostala
koja nam je pjevala,
koja nam je pjevala
o nesretnoj ljubavi.

Otac nas je primijetio tek kad smo se niz bent spustili do obale.

– Uzo sam godišnji odmor. Prijepodne ću prevest nekoliko rundi, a kad se vratiš iz škole ići ćemo uz obalu tražit novčiće. A predvečer ćemo na pecanje, kaže Karčika da grizu protviši i kesege. A i štuka raubuje.

– Kako je dobar tvoj stari. Drago mi je da se mama riješila Trende i volio bi da nađe nekog ko tvoj tata. Trendo me nikad ne bi vodio na pecanje, a za rimske novčiće nikad nije ni čuo i nikada mi ne bi rekao da ih idemo tražit uz obalu.

Bio sam ponosan što govori o mom ocu. Još da je znao kako tata i ja nedjeljom rano izjutra, u proljeće, kompom odemo do Derfla, pa prečicom preko livada i kroz šumarke hodamo do Stare Drave i kako gledamo divlje patke dok lete iz prolistale trske kad prođemo šipražjem tik pored njihovih gnijezda s jajima, iz kojih će se uskoro izleći pačići. I kako zastanemo kad uz put naiđe bjelouška, a otac je vješto uhvati, odmah iza glave i podigne u zrak, a ona, zbunjena, bespomoćno vijuga repom i čim je pusti nestane u travi. Ili, kad ugledamo kornjaču dok se sunča na panju, usred plitke bare pune pastata, koji se nisu povukli na vrijeme zajedno s nabujalom vodom i ostali zarobljeni među žabama u mlaki što je brzo kopnila pod sve snažnijim suncem. I kako radosno beremo poljsko cvijeće, pa peteljke obložimo muljem, omotamo lišćem vodenog bilja i čička da šareni buket perunika, zvončića, turskog karanfila, potočnica i ivančica ne uvene dok ga donesemo kući i dok ga mama, sretna zbog našeg dara, ne stavi u vazu.

Nisam o tome htio govoriti Zdravku ni spominjati kako otac i ja na Staroj Dravi lovimo sunčane karase, blaumajzle, crvenperke i kedere, pa ih očistimo nožićem, nataknemo na zašiljenu šibu topole ili vrbe i polako pečemo na žaru lagane vatre, a onda ih, još vrele, posolimo i onako hrskave jedemo bez kruha. On nikada nije okusio te slasne zalogaje i nisam mu o tome htio govoriti da ga ne rastužim. Ali kad smo se vratili iz škole i kad je Zdravko produžio u svoj stan, zastao sam uz obalu i pričekao da se otac, s čamcem punim pijeska, vrati s druge strane Drave.

– Kako je bilo u školi? Je li se vratila ona pijandura od učitelja? – upitao me, cerekajući se kroz zube, stariji od braće Bilek. Jednom je rukom bio naslonjen na lopatu, a drugom nagnuo bocu piva i potegao dug gutljaj, dok je mlađi iz čamca izbacivao mokri pijesak.

– Ti nekom govoriš da je pijandura, boga ti materinog – dreknuo je Karčika s kompe, ali stariji se Bilek pravio da ne čuje.

– Čekam tatu – rekao sam starijem Bileku, ne želeći odgovoriti je li se vratio učitelj Janko. Volio sam ga i bilo mi je žao što ga naziva pijandurom.

– Sad će tvoj matori. Dobar je, ovo mu je peti čamac danas, jebote.

Tata je već veslao pa su braća Bilek svojim preplanulim, snažnim mišićavim rukama požurila izbacivati pijesak da pomaknu čamac. I tek što su se otisnuli i zaveslali, otac je pristao na njihovo mjesto. Dvije hrpe pijeska u čamcu, koje je otac zaoblio na vrhu, onako mokre i srebrnastosive, izgledale su poput oklopa divovskih kornjača. Otac je vješto iskočio na obalu, pazeći da se čamac ne zaljulja i da se voda ne prelije preko ruba, koji je samo prst virio iznad površine. Iščupao je dva drvena štapa zabijena u plićak koja su ondje ostavila braća Bilek i njima ogradio čamac da ga voda ne odnese, a veslo i ispalac bacio na obalu.

– Gotovo za danas? – upitao je otac.

Kimnuo sam glavom, gledajući kako lopatom izbacuje pijesak na obalu. Nekoliko potočića vode cijedilo se s hrpe mokrog pijeska, tražeći put do Drave.

– Može li i Zdravko danas s nama kad budemo išli tražit novčiće?

– Da. Al, slušaj, nešto ti moram reć. Nisam htio jutros pred njim. Ne radim više u Kožari, dobio sam otkaz. Bit će nam teško dok ne nađem novi poso.

Otac je nastavio s izbacivanjem, a tupi zvuk vlažnog pijeska, kada bi udario o gomilu na obali i stopio se u ogromnu sivu pogaču, podsjećao me na pljesak omaminog dlana kada je mijesila tijesto za care, pa ga oblikovala u loptu prije nego ga stavi u vangl i pokrije bijelom krpom.

– Zašto si dobio otkaz?

Možda zbog onog komada žice i kože i zato što je prepilio rešetku na stupu u koji se uvukao Zdravko Vjeverica. I zbog tranzistora iz Glasa Amerike, mislio sam.

– Premalen si da bi shvatio. Odi sada gore, omama te čeka. Eto i mene čim istovarim pijesak. A kad ručamo zovi Zdravka pa ćemo uz obalu zajedno tražit novčiće.

Dok sam prolazio pored Ribarskog doma, onaj s brčićima pokazao mi je prstom da priđem.

– Kako Titov pionir?

– Dobro.

– Što je s ocem? Vidim, nije u tvornici.

– Dobio je otkaz.

– Otkaz? Zašto?

– Reko je da sam premalen da bi svatio.

– Možda bi mu ja mogo pomoć da nađe novi.

– Dadooo! Požuri kući!

Kad sam se popeo uz stepenice, omama me uhvatila za ruku i rekla u pola glasa:

– Kloni se tog špiclova. Što te pito?

– Pito je zašto je tata dobio otkaz.

– Zna on dobro, šuft jedan. Jako dobro zna.

– Reko je kako će pomoć tati da nađe novi poso.

– Poso kojeg on nudi, tati ne treba.

Prije nego što smo ušli u dvorište iz džepa je izvadila kockicu šećera, natopila s nekoliko kapi i stavila na jezik. Na nudlpretu, u kuhinji, sušile su se šufnudle. Iz crvenog lonca na šparhetu sukljala je para. Majka je u mesinganom avanu tucala kockice prženog kruha.

– Još malo i ručak je gotov. Mora da si gladan. Nemamo ulja, ni masti, pa ću šufnudle samo posipat prezlima. Dobit ćeš malo šećera, znam da ti tako bolje šmekaju.

Omama je namignula i glavom pokazala da izađem na dvorište. Iz kredenca u ganjku izvadila je praznu bocu ulja, posegla rukom u džep, dala mi crvenu novčanicu od 100 dinara i rekla:

– Trkni u dućan, kupi pola litre ulja i pola kile šećera. Ali pazi kad ti Šver bude vago šećer. Prefrigan je. Kad grabi šećer iz vreće, u škarnicli ostavi kašiku. Vaga pokazuje točnu mjeru, ali s kašikom. Zato mu reci da je izvadi kad bude vago šećer. I pazi da na drugi dio vage stavi geviht od poli kile. Znam ja njega.

I tako smo te večeri pekli ribu. Otac je ulovio tri velika protviša, a Zdravko i ja četiri kesege. Kuhinja se ispunila divnim mirisom pržene ribe i dok je majka budno pazila da protviš i kesege ne zagore, omama je gulila kuhani krumpir i rukom otirala suze kad je prešla na luk. Tata, Zdravko i ja pažljivo smo četkom čistili rimske novčiće, uklanjajući zemlju i prljavštinu iz sićušnih pukotina, a potom ih glancali vunenom krpom. A onda je tata, zadovoljan, svih šest novčića – kao kakav rijedak trofej – poredao po stolu. Uzeo je najveći, onaj najbolje očuvani, pogledao ga, nekoliko puta okrenuo i rekao:

– Ovo je sigurno Marko Aurelije. On je imao takvu bradu i takav nos. A ono bi mogao biti Hadrijan, čak možda i Trajan.

– U cara Trajana kozje uši. Ako ima kozje uši, sigurno je Trajan. A sada mičite sa stola te vaše careve, večera je gotova. Carevi u ganjak, a kraljevi za stol.

Otac je novčiće pažljivo zamotao u lanenu krpicu i stavio u kutiju u kojoj su bila još četiri. Riba je mirisala, salata bila na stolu.

– Riba je fina, reš pečena.

Zdravko je mljackao, gušio su u krumpir salati.

– Fina je vaša salata.

– Kad se ima dosta ulja, napraviti krumpir salatu nije nikakav kunst. Još da je bilo koje kuhano jaje.

Hrpa ribe s tanjura brzo se smanjivala, a dno zdjele sa salatom u tren je zablistalo.

– Nisam dugo ovako fino večero.

Kad sam ga ispratio na ulicu, tužno je rekao:

– Kak si ti sretan, kak je vama ljepo. Kad bi bar ja imo oca i kad bi moja baka živjela s nama.