Donjodravska obala | Drago Hedl

OSMO POGLAVLJE

u kojem je teta Nevenka našla novog dečka

S novom dugmadi i nakon što ga je gospođa Faler okrenula – kako je omama rekla – na mušku stranu, moj u smeđe obojan kaputić grijao je kao furuna. Zavolio sam ga: nije to više bio onaj ženski, roza kaputić s mjedenom dugmadi, zbog kojeg su me u razredu ismijavali. „Kenig ima nov kaput, pravi kraljevski“, rekao je Vjeko dok smo izlazili iz škole. Nije bilo smijeha ni podrugljivih pogleda. Nitko, pa ni Zdravko, nije znao da je to isti onaj kaputić zbog kojeg sam bio toliko očajan da sam ga želio baciti u Dravu. Sada sam bio sretan što to nisam učinio. Zapuhao je sjeverac, sante su plivale površinom rijeke, a prozori u školi, s vanjske strane, bili su zaleđeni do polovice.

– Hladno je – Zdravko je drhturio dok smo se vraćali iz škole hodajući po snijegu.

– Mene grije kaputić.

– Kad se mama vrati s posla doći ćemo k vama. Kupila je štof za novu haljinu pa će zamolit tvoju omamu da je odvede vašoj šnajderici. I još ti nešto moram reć: Mama ide na doček Nove godine u Hotel Central. Vodi je Janez. A znaš ko je Janez?

– Ne.

– Janez je mamin novi dečko, Slovenac. On je isto vojnik, ali nije ko Trendo. Dono mi je čokoladu, a mami kutiju kave. Stalno se smije i govori mi: Hudič prekleti.

– Reći ću omami da ćete doć.

Kad sam se rastao sa Zdravkom, ušao u kuhinju i htio reći da će popodne doći Zdravko i njegova mama, koja ima novog dečka, omama je držala ručnu vagu, na čiji je drugi kraj, glavom okrenut prema zemlji, za noge bio obješen naš gusak. Mada su mu bila podvezana, lamatao je krilima, a njegov dugi vrat kretao se poput zmije.

– Točno osam i pol kila. Ko manje prase. Dobro sam ga utovila – ponosno je rekla omama i oslobodila gusaka. – Mislim da vrijedi hiljadu i pol.

– Tražit ćemo više – predložila je majka. – Cijenu uvijek možemo spustit.

– Sutra je subota. Ići ćemo na pijacu prodat gusaka – kazala mi je omama i namignula.

– Ali ujaku ste rekli da ćemo ga ispeći za Božić.

– Prodat ćemo ga – odbrusila je majka. – Ponestaje nam brašna i krumpira, potrošili smo grah, a u kanti s mašću već se vidi dno. Za Božić ćemo ispeć kunića, zajedno s krumpirom, i bit će bolji nego gusak.

– Doći će nam teta Nevenka da je omama vodi kod frau Faler. Ide sa svojim dečkom na doček Nove godine, pa joj treba haljina.

Majka i omama su se pogledale.

– Otkud ti to znaš? – iznenadila se majka.

– Reko mi Zdravko. Kaže da se zove Janez i da je isto vojnik ko i Trendo.

Gusak na podu trzao je zavezanim nogama i mahao krilima. Sitno paperje poletjelo je po kuhinji. Htio sam ga dodirnuti, ali je ispružio vrat i nasrnuo kljunom.

– Idemo – rekla je omama, uzela ga pod mišku i uputila se prema šupi. Gusak se posve stopio s bjelinom snijega i činilo se da omama, hodajući po dvorištu u crnom klot mantilu, nema ništa pod rukom.

– Tata će doć tek navečer, pa ćemo nas troje sad ručat – rekla je majka kad se omama vratila, stavljajući zdjelu na stol.

– Fini cušpajz od kelja – rekla je omama i uzela šeflu. – Da ti izgrabim?

– Samo pola tanjura. Nisam gladan – odgovorih. Mrzio sam kelj. Ponekad, uz kelj, omama je znala napraviti i faširane šnicle. Jako sam ih volio, ali danas ih nije bilo.

Jeli smo šutke, a onda je omama rekla:

– Ako je Janez, mora da je Slovenac. Gdje li Nevenka samo nađe te svoje hofirante?

– Feš je i uvijek dotjerana, a na putu do posla i natrag prolazi pored kasarne, pa im zapinje za oko – rekla je majka. – Dok sam radila u Lanari, kao sad ona, uvijek su ti luftiguzi kibicali s prozora kasarne i dobacivali kojekakve prostote.

– Nevenka je dobrodržeća fircigerka. Jasno mi je da se želi udat, da joj treba muškarac, al kog se vraga drži tih oficirčina.

I taman što je to izustila, teta Nevenka je otvorila ulična vrata, držeći Zdravka za ruku.

– Možemo li malo smetat? – rekla je sva razdragana i iz cekera izvadila mesingani fildžan, limenu kutiju s kavom i oveći zamotuljak u bijelom papiru na kojem je pisalo Narodni magazin. – Kupila sam štof u Nami, pa sam vas htjela zamolit da me preporučite vašoj šnajderici. A htjela sam vas i počastit kavom jer je Janez, preko veze, nabavio pravu brazilsku kavu. S njim se odnedavno zabavljam.

Zdravko i ja sjedili smo u kutu, slušajući što pričaju.

– Uzmi tranzistor i karte, obuci kaputić, pa sjednite u ganjak i igrajte se. Odškrinut ću vrata da vam ulazi toplina – rekla je odlučno majka i pokazala nam da sjednemo u susjednu, nezagrijanu prostoriju.

Upalio sam tranzistor, uzeo špil karata i sjeo nasuprot Zdravka uz mali stol u ganjku.

– Stavi glasnije – rekao je.

– Ne mogu. Troše se lampe – odvratio sam sjetivši se Huseka, kad smo u njegovoj sobi slušali Veselo veče. Zanimalo me što u kuhinji govore majka, teta Nevenka i omama, pa sam stišao tranzistor i sjeo bliže kuhinjskih vrata.

– Janez je sasvim drugačiji od Trende – rekla je Zdravkova mama, a ja sam još malo stišao tranzistor.

– Je li ledičan? – upitala je omama.

– To sam prvo provjerila. Tražila sam da mi pokaže krsni list. Nije ga imo pa je piso u Ptuj, gdje je rođen. Nisam mu dala blizu dok ga nije donio. A tražila sam da mi pokaže i kovertu od plaće da vidim prima li dječji doplatak. Dosta mi je bilo ono s Trendom. Naučila sam školu.

– Sedmica – uzviknuo je Zdravko i odnio mog keca.

– Da samo čujete kako svira harmoniku – nastavila je teta Nevenka. Kroz odškrinuta kuhinjska vrata vidio sam da na stolu broji zrnca pržene kave i stavlja ih u fildžan. – I prekrasno pjeva. Kad zapjeva „Na planincah sončece sije“ nasmije se i, pokazujući rukama prvo na mene, onda na sebe, pa kad nastavi „gor pojejo drobne ptičke“, sva se naježim. On je pravi gospodin, a ne ko Trendo, seljačina s frulom.

– Još jedna sedmica – skočio je Zdravko i odnio moju desetku. Bacio sam kralja, ali i njega je imao i odnio štih.

– I zamislite – veselo je pričala Zdravkova mama – vodit će me na doček Nove godine. Još nikada nisam bila na hotelskoj zabavi, ne možete ni zamislit kolko se radujem.

– Tancate li? – upitala je omama.

– Tango i pomalo valcer.

– Šuster si! – graknuo je Zdravko tako glasno da je teta Nevenka skočila sa stolice.

– O dijete božje – rekla je. – Ne moraš tolko vikat.

– Pobijedio sam. Dado je šuster. Nije dobio ni jedan štih.

Sad je ustala i majka i još malo pritvorila kuhinjska vrata.

– Bit će nam hladno ovdje u ganjku – rekao sam, ali majka nije marila.

– Još nešto vam moram ispričat – čuo sam tetu Nevenku. – Nećete vjerovat kad vam kažem. Zaprosio me susjed Lorenz.

– Lorenz?! – rekle su uglas majka i omama.

– Stari panj Lorenz? – nastavila je u čudu majka.

– Sreo me jučer pred vodovodom i reko: „Gospojo Nevenka, htio bi nešto s vama razgovarat“. „Recite“, odgovorila sam. „Znate, moja je supruga davno umrla. Teško mi je bit sam. Sestra mi skuha i opere, ali meni treba i žena. Znate na što mislim. Udajte se za mene. Ni Ema ni ja nemamo djece i kuća u kojoj živimo jednog će dana ostat vama“.

– O Isuse i Marijo!, Lorenz vam može bit otac! – čuo sam mamin glas.

– Bilo mi ga je žao pa sam rekla: „Zauzeta sam, gospon Lorenz. Zaručit ću se sljedećeg mjeseca“. A Lorenz je nastavio: „Ako vas on ostavi, ja ću vas čekat, gospojo Nevenka. Mislio sam da ste sami otkad više ne viđam Trendu“.

– Sedmica! – viknuo je Zdravko, toliko glasno da je teta Nevenka ponovo skočila.

– Završite partiju pa ćemo s frau Justom do šnajderice.

– Da ja vas nešto zamolim. Prodajemo gusaka. Pitajte u Lanari ak neko želi kupit?

– Dobro da ste rekli. Čula sam da majstor Vinko uskoro udaje ćer i znam da se raspitivo gdje može kupit guščje perje. Dali su šit posteljinu i jastuke za štafir.

– Idemo prije nego što padne mrak – rekla je omama. Ogrnula je kaput i zamotala se u maramu koju je, zajedno s mojim kaputićem, jesenas iz Beča u paketu poslala teta Irma. Nad Donjodravskom obalom spuštao se mrak. Čuli smo graktanje divljih gusaka dok su prelijetale rijeku, a njihove se siluete ocrtavale na purpurnom nebu. Pod nogama je škripao snijeg, a sante leda šuštale su poput lišća bagrema na laganom povjetarcu, lijeno klizeći površinom Drave. Omama, visoka i mršava i teta Nevenka, za glavu niža i sva zaobljena, ruku pod ruku, išle su ispred nas. Kad smo sišli niz stepenice i došli do Ribarskog doma, onaj s brčićima stajao je pred vratima. Umjesto jakne, sada je imao dugi crni kožni kaput. Ne želeći ga vidjeti, omama je okrenula glavu na drugu stranu.

– Kamo se uputila družina?

– Gledaj svoja posla. Dosta mi je takvih ko ti. Znam dobro čim se baviš, Trendo mi je sve ispričo – odbrusila je teta Nevenka.

Iznad Tvornice koža pojavio se mjesec, krupan, narančasto-crven i okrugao, poput koluta sira izvađenog iz konzervi UNRA-e, prije nego što ga isijeku na ploške i stave na šnite kruha u mliječnoj kuhinji naše škole. Donjodravsku obalu stezala je studen. Kaputić je grijao.