Donjodravska obala | Drago Hedl

DEVETO POGLAVLJE

u kojem je Dado dobio zeleni metalni
autić Polizei i kaputić roza boje

Zbog uvlačenja u stup, Zdravko je kažnjen i pravo iz škole morao je kući. Nije smio izlaziti, a osim što ga je propisno izmlatio vojničkim remenom, Trendo mu je zabranio i da me pusti u njihov stan, pa je tako bio kao u zatvoru. Družili smo se samo onim kratkim putem do i od škole. Kad je saznao što se dogodilo, kaznio ga je i učitelj Janko, pa je pod velikim odmorom, dok smo se mi vijali po školskom dvorištu, morao stajati u kutu. Postao je šutljiv i činilo mi se da se i na mene ljuti, da mu je žao što ga je moj otac izvukao iz stupa i da bi više volio da je i dalje ondje, da mu mati tri puta dnevno donosi hranu, a navečer pokrivač u koji će se zamotati i zaštititi od studeni.

– Trendo me uvrijedio – jadao se. – Reko mi je da nisam vjeverica. Sve bi mu oprostio i batine i sve drugo što mi je reko, al to ne mogu. I ne želim da oženi moju mamu.

Poslije škole, dok je Zdravko bio u stanu i nije smio izlaziti, bilo mi je dosadno, pa sam se opet počeo igrati s Ivicom. Klikerali smo se, ili dok bi sjedio na lonki pogađali sličice Životinjsko carstvo. Uzeo bih u desnu ruku sličicu lava, u lijevu slona, pa bi ih pokazao Ivici, potom ruke stavio iza leđa i rekao da pogodi u kojoj je ruci lav. Kad bi dodirnuo moju lijevu ruku i rekao: „Tu“, hitro bih promijenio sličice i ispružio lijevu ruku. „Lav“ rekao bih. I kako nikada nije pogodio, brzo mu je dosadilo, pa bih prije podneva otišao na ulicu zajedno s čika Lorenzom čekati poštara.

Naš prvi susjed Lorenz, s Donjodravske obale 12, već bi prije 11, taman kad bih se vratio iz škole, počeo iščekivati poštara, mada je u naš dio ulice dolazio tek iza podneva.

Šetao bi do Aksmanove kuće, provirio u Huttlerovu pa se, s rukama na leđima, vraćao i preko niske drvene ograde viknuo sestri u dvorište:

– Još ga nema, Ema.

Potom bi se okrenuo i ponovno nastavio do Aksmanove, a na povratku ponovio:

– Još ga nema, Ema.

Omama mi je govorila da Lorenz i njegova sestra imaju rodbinu u Argentini i Australiji i da im oni povremeno u koverti pošalju nešto dolara. Ali Lorenz je pričao da poštar to zna i da ih potkrada, vadeći novac iz pisama. Omama je bila sigurna da to nije istina. „Makar vos, ne krade Franjo novac. Lorenz je veliki žmukler“, rekla je. „On izvadi novac iz koverte i sakrije ga od Eme. Hoće se oženit, najveći je kicoš u firtlu. Svako malo je kod brice, kupuje Pitralon kod švercera i uvijek je namirisan“. Omama je i sama, povremeno, od sina Alojza, mog strica kojeg nikad nisam vidio, u pismu dobivala 20 maraka i nikad se, tvrdila je, nije dogodilo da bi poštar Franjo izvadio novac. A kad bi novac stigao, omama mi je važno pokazala novčanicu.

– Sad smo pravi bogataši.

Otišli bismo do Kupanovčevih i promijenili marke u dinare. Omama nije željela mijenjati novac u banci jer bi morala reći odakle joj, a dobila bi i manje dinara nego što bi joj dao gospodin Kupanovac. On je povremeno putovao u inozemstvo, pa su mu – rekla je omama – trebale marke i uvijek bi ih rado kupio čim bi ih ponudila. A mi smo onda svratili do kioska da omama kupi skopski Ibar i kutiju sarajevske Zete za tatu, a ja sam dobio Politikin zabavnik i u dućanu čokoladicu. I još bismo stali kod čika Laze, u Ribarskom domu da omama popije deci šnapsa, a ja grenadinu. Zato sam volio čekati poštara i čim bi rekao da ima nešto za omamu, otrčao bih sav sretan da joj to kažem.

No, tog dana nije stiglo pismo, već paket.

– Imate paket iz Austrije – rekao mi je poštar Franjo. – Zovni baku da dođe potpisat obavijest.

Kao iz topa ispaljen, sjurio sam se niz ulicu i s vrata uzbuđeno viknuo:

– Omama, imamo paket iz Austrije!

– Alzo, sjetila nas se iz Beča stara, dobra teta Irma.

– Možete ga podić popodne u pošti. Ne bi reko da ćete stić do 12, al popodne rade od pet – upozorio je Franjo omamu i pružio joj ceduljicu.

Dok se potpisivala, naslonivši papirić na veliku kožnu poštarevu torbu, gledao sam Lorenza kako prema suncu podiže bijelu kovertu, koju mu je poštar maloprije uručio, gleda u nju čas-dva, krišom je otvara i viče sestri u dvorište:

– Ema, došlo je pismo, ali nema ništa. A Justina je dobila paket iz Austrije.

Lorenz nije bio razgovorljiv, ali ponekad mi je znao dati marke koje bi odlijepio s pisama pristiglih iz Australije i Argentine. Stavljao sam ih u onu istu kutiju u kojoj su bile svete sličice i sličice iz čokoladica Životinjsko carstvo. Imao sam dosta maraka s pisama pristiglih iz Njemačke i Austrije, no australske marke bile su najljepše u mojoj maloj zbirci. Za razliku od njemačkih sa slikama zgrada, malenim i jednobojnim, australske su prikazivale gradove s prekrasnim plavim nebom, modrim morem i širokim ulicama punim zelenila.

Nisam mogao dočekati da se otac vrati s posla, pa da ručamo i oko pola pet krenemo u poštu. Znao sam da će povesti i mene, jer tako mi je obećala omama. Svi smo bili sretni. Teta Irma uvijek je u paket stavila za svakog ponešto. Živjela je u staračkom domu, objasnila mi je omama, kad sam je upitao što znači Caritas Socialis na bečkoj adresi tete Irme.

– Lijepo joj je tamo, radi u šnajderaju, u čistom, toplom i suhom i kao frau Faler popravlja odjeću. Jednom godišnje dozvole joj da nam pošalje paket – pričala je omama dok se miris pirjanog kupusa širio kuhinjom.

– Danas ćemo se malo i pogostit, kupila sam jutros komad špeka pa ću svakome ispržiti šnitu i stavit je preko kraucvekla.

Omama baš nije voljela kuhati, ali u danima kad je majka prala rublje to je bila njena dužnost. Uvijek bi joj nešto zagorjelo, ili bi joj juha iskipjela, ili bi presolila jelo. Onda bi se pravdala:

– Stavila sam soli kao i obično, valjda je ova sol jača od one koju smo kupili prije.

Ali danas smo svi šutjeli i jeli bez prigovora, što zbog slanine čiji se miris nije često osjećao u kuhinji, što od uzbuđenja zbog pristiglog paketa.

Tata je pogledao na sat i rekao:

– Možemo polako, već je trifrtalja pet.

Mama je ostala peglati rublje, a nas troje pošli smo u poštu. Veselo sam poskakivao, a onda me tata posjeo na paktreger Jurajevog bicikla koji je posudio da na njemu doveze paket. A kad smo u pošti preuzeli paket, tata ga je stavio na mjesto gdje sam do maloprije sjedio, a mene premjestio na štangu. Bilo mi je neudobno pa sam sišao i đipajući uz omamu stiskao njenu ruku.

– Hoće li bit čokoladica ili neka igračka?

– Strpi se još malo.

Kad smo u kuhinji veliku kartonsku kutiju napokon stavili na stol, tata je škarama prerezao špagu ispod plombe, a na vrhu, preko odjeće, ukazao se mali zamotuljak.

– Ovo mora da je za tebe – rekla je omama, pruživši zamotuljak s nekoliko rebara čokolade, umotanih u staniol. Bio je tu i maleni, zeleno-bijeli metalni automobil na kojem je pisalo Polizei. Skočio sam od sreće, ugledavši ga.

– Vidiš kako je dobra teta Irma, nastavila je. – Kad povremeno u domu dobiju po rebro čokolade, ona sačuva i spremi za tebe.

Jeo sam čokoladu i po stolu gurao autić.

– Kakav divan filfeder, i to Pelikanov – uskliknuo je otac oduševljeno.

Majka je premetala bluze, suknje, hlače i košulje.

– Krasne li suknje! Pogledajte te falde! Plisirana suknja! Takve samo dame nose. A tek ova prekrasna bluza! – govorila je ozareno. – A ovo će ti odlično doć za školu kad uskoro zahladi.

Držala je u ruci roza kaputić s mjedenom dugmadi, pa nastavila:

– Možda ti je prevelik, ali brzo rasteš i nagodinu će ti bit taman.

Omama je uzela kaputić, prevrnula ga u ruci i značajno pogledala mamu. Nije mi se sviđao, izgledao je kao kaputić kakve nose djevojčice.

– Morat ćemo do frau Faler da ga malo prepravi.

I svi smo bili sretni, a omama je među hrpom odjeće na stolu pronašla veliku vunenu maramu, ogrnula leđa i pogledala se u ogledalo.

– Švapska kvaliteta – rekla je, veselo mi namignula i zadovoljno zapalila cigaretu.