Donjodravska obala | Drago Hedl

DVADESET I ŠESTO POGLAVLJE

Na partijskom sastanku oca optužuju za krađu žice i kože

– Ipak ću ja do gospođe Kašpar. Ona je dobra žena, a njen zet je direktor Kožare i mogao bi pomoć.

– Ne vjerujem – rekao je otac slomljeno. – To ne ovisi o njemu. Partija je tako odlučila. Sigurno su nekog pitali i u Komitetu. A kad Partija odluči, niko se u to neće petljat.

– Je li Štromar dobro prenio što je bilo na partijskom, jesu li baš rekli: otkaz?

– Da, rekli su: otkaz. Sekretar partije naveo je da sam krao žicu i kožu iz tvornice, da za to imaju dokaze i da sumnjaju kako sam ukrao i alat.

– Je li iko išta reko u tvoju korist? Imaš dijete, mater i ženu koji ne rade. Smiješno je da te optužuju za metar stare žice i komadić kože.

– Štromar kaže da me branio.

– Možda samo tebi tako kaže. On je prilična kukavica. Ne bi on protiv Partije.

– Kaže da je reko da sam dobar radnik i da bi žica i koža koju sam uzeo ionako završila na otpadu. Ali misli da su komad žice i kože samo izgovor. Svi znaju da to ne vrijedi ni pišljivog boba.

– A što je onda razlog? Znaju da radiš sam i da nas troje ovisi o tebi.

– Rekli su da dijete ne odgajam u socijalističkom duhu, da se u kući govori njemački, da slušamo Glas Amerike i da je mali od njih dobio tranzistor. Taj tranzistor jako im smeta. Sumnjivo im kako ga je baš mali dobio. Opet su govorili kako sam pokušo sabotažu i da sam htio srušit onaj stup kad se Nevenkin sin u njega uvuko.

– Neko nas druka. Možda nas je prijavio Dadin učitelj. Ide po kućama svojih đaka, špijunira, sluša i cinkari. Pretvara se da je dobroćudni pijanac. Sumnjam i na Trendu i na poštara. Čak i na Huseka, jer su bili silno zavidni kad je mali dobio tranzistor. Ni za Lazu nisam sigurna. Svaki se đavo kod njega skuplja. Ali Justa je uvjerena, više mi je puta rekla, da nas druka onaj s brčićima što vječno sjedi u Ribarskom domu, sluša što se priča i cinkari. Ne može on baš sve znat.

– Sve oni znaju, imaju doušnike na sve strane. Rekli su kako oma Justa veliča sve što je njemačko i da ne priznaje nove nazive ulica. I da primamo pakete iz Austrije. I da nam Alojz piše iz Njemačke. No, najviše mi zamjeraju tranzistor i Stipin bijeg preko granice. Kažu da sam ga na to nagovaro, a Justa mu pomagala, učila ga njemački, dala mu Alojzovu adresu i slikala se s njim pred kućom. Slika je trebala bit dokaz Alojzu – rekli su – da povjeruje Stipi i pomogne mu da ostane u Njemačkoj.

– Bože, što ćemo sad? I ovako jedva preživljavamo.

Tata je šutio. Čuo se samo njegov duboki uzdah.

– Ova jesen je blaga. Vodostaj je nizak i dok se bude moglo vadit ću pijesak iz Drave. Može se lijepo zaradit. A kad počnu kiše i Drava se digne pa poplavi šume uzvodno, moći ću čamcem nahvatat grana i panjeva. Imat ćemo za ogrjev ove zime. Štromar je reko da pozna čovjeka koji otkupljuje rimske novčiće, pa ih više neću davat u muzej. Prodat ću ih njemu. Sigurno ću ih još nać uz obalu dok je voda ovako niska. Preživjet ćemo nekako dok ne nađem novi poso.

– Neće to bit lako – rekla je majka. – Gdje god budeš tražio poso, znat će za tvoj grijeh.

– Zamolit ću brata da nam pomogne. Može nam dat krumpira, brašna, par kila graha i luka. Nije ni njemu lako, ali na selu imaju hrane.

– Napravit ću još jedan zečinjak. S desetak kunića, pored ovih koje imamo, bit će mesa za još mjesec dana. A i ribe se u Dravi može ulovit sve dok led ne pokrije površinu.

– I reci Justi da bi nam mogla dat novac kojeg potroši za šnaps. Ti si joj sin, drugačije je kad ti to kažeš. A ni Vjesnik u srijedu ne mora kupovat.

Otac je šutio. Kad sam već pomislio da je zaspao, rekao je:

– Nije ni njen život lagan. Izgubila je sina i muža, drugog sina nije vidjela 16 godina.

Promeškoljih se u krevetu. Majka ustaje provjeriti jesam li pokriven. Prilazi krevetiću, miluje me po glavi i šapće:

– Spavaj lijepo, anđelu moj maleni.

Pravio sam se da spavam. Bilo mi je žao omame jer sam znao koliko je voljela šnaps. Kad bi potegla gutljaj iz čokančića, lice bi joj postalo opušteno. Izgledala je mlađa i postala veselija. Gledajući je, dok smo sjedili u Ribarskom, činilo mi se da šnaps iz nje istiskuje tugu, da joj vraća snagu i životnu radost. Izgledala je nekako drugačije nego kad sjedi zamišljena pod orahom, kad joj misli odlutaju i kad joj moram dvaput reći da bi me čula. Tada bi se trgnula iz dubokih misli, kao da ju je netko u mraku uplašio.