Donjodravska obala | Drago Hedl

DVADESET I ČETVRTO POGLAVLJE

Učitelj Janko prevodi Trendina pisma Zdravkovoj mami

– Strah me da se Nevenka zbog nečeg naljutila – rekla je majka omami kad se s limenom kutijom prave brazilske kave ni trećega dana zaredom Zdravkova mama nije pojavila u našoj kuhinji. – Moram vidjeti što se dogodilo.

Bilo mi je žao što majci ne mogu ispričati zašto teta Nevenka ne dolazi, jer sam obećao Zdravku da ću šutjeti kao riba o onome što je ispričao. Očekivao je da će dobiti šibom po turu onoga dana kad nas je njegova mama uhvatila kraj otvorenog Trendinog kofera, no ona je pomno gledala pisma i dugo proučavala slike, i plakala sve jače i jače. Zdravko je stajao postrance i bilo mu je gore nego da je dobio šibom po guzici. Požalio je što je otvorio kofer i osjećao se krivim: bilo mu je teško što mama plače. A ona je ridala, suza je stizala jedna drugu. Zdravko ju je zagrlio i poljubio, i njene suze ovlažile su mu lice. Njegova pažnja ju je smirila. Odlučno je ustala, umila se, obukla haljinu u kojoj je izlazila, s ormara skinula bocu rakije zapečaćenu crvenim voskom, uhvatila Zdravka za ruku i rekla:

– Idemo učitelju Janku, on zna ćirilicu. Zamolit ću ga da mi pročita pisma.

Dok su išli prema učiteljevom stanu, u Ulici Sare Bertić, koju je omama zvala Krstovom, teta Nevenka više nije plakala.

– Osvetit ću mu se. On je prevarant i lažov. On je pokvareni kučkin sin.

Učitelj Janko, pričao mi je Zdravko, silno se obradovao kad ih je vidio. Sjedio je na kauču, sam u polumraku male sobe čiji je prozor gledao na dvorište. Veći dio prozora pokrivala je vinova loza, ispletena o željeznu ogradu. Soba je bila oskudno namještena: kauč, stol i mala peć uz koju je stajao prazan sanduk za drva i ugalj. Na drvenom stoliću, oko tanjura s ostacima hrane, letjelo je nekoliko muha. Učitelj je držao kratki štap na čijem je kraju bio komadić kože, ne veći od dlana, pa je njime fijuknu kao da u ruci ima kandžiju, ciljajući muhe. Bio je neobrijan, a sedmodnevna brada prošarana sijedim dlakama činila ga je drugačijim od onog učitelja kakvog smo naučili viđati u razredu. Iako mu je noga bila u gipsu, hitro je ustao i vješto se oslanjajući o štaku iz susjednog je sobička dovukao dvije stolice. Teta Nevenka dala mu je bocu rakije.

– Ovo je prava domaća šljivovica. Ispeko moj otac.

– Sjećam se. Stvarno je bila dobra. Pio sam svakakvih, ali ona kod vas i Trende bila je najbolja.

– Ne spominjite mi tog gada.

Iz džepića je izvadio sklopivi nožić, skinuo pečat s vrha flaše i, zaokupljen otvaranjem boce, nije čuo što je rekla. Izvadio je čep i potegao dobar gutljaj.

– Aha. Ta sve liječi.

Učitelj se požalio kako ga nitko ne posjećuje otkako je slomio nogu.

– U kratkom sam vremenu obišao skoro sve učenike, a mene već dva tjedna nitko ne posjećuje. Vi ste prvi. Baš mi je drago što ste došli.

Ponovno je potegao dug gutljaj, pričao mi je Zdravko, i jadikovao kako mu je teško, s nogom u gipsu i bolesnom ženom o kojoj mora brinuti. Sinovi mu pomažu koliko mogu, ali glavnina je posla na njemu. I jedva čeka da prođe još tih mjesec dana pa da mu skinu gips. Nakon trećeg gutljaja, upitao je veselo:

– Koje vas dobro nosi?

– Nije dobro, druže Janko. Donijela sam neka pisma na ćirilici. Zamolit ću vas da ih pročitate.

– Vrlo rado – rekao je učitelj. – Ne pravim razliku između latinice i ćirilice. Čitam jedno kao i drugo.

Iz trošne crne torbice iskrzanih ručki, Zdravkova je mama izvukla nekoliko pisama. Pružila ih je učitelju. Fotografije je držala u drugoj ruci.

– Ovo je na makedonskom – rekao je učitelj namještajući naočale i pogledavši pismo. – Ne znam baš svaku riječ, ali je jezik prilično sličan našem. Tko vam je pisao?

– To su pisma koja je primao onaj gad.

Začuđen, učitelj je skinuo naočale i pažljivo ih brisao rubom košulje. Ponovo ih je stavio, nakašljao se i počeo čitati:

– Dragi naš Trendo, prvo da ti javim da smo djeca i ja dobro, što i tebi od srca želimo.

Zastao je i shvativši o čemu se radi na trenutak se kolebao da li da nastavi. Šutio je nekoliko sekundi, kao da traži riječ koju ne zna kako prevesti. Ipak, nastavio je:

– Svima nam jako nedostaješ. I djeci i meni…

– Biljana i Elena rastu kao…, rastu kao…. pečurki, … kao gljive, a Kiril već ima četiri zubića.

Teta Nevenka je bezuspješno pokušavala suspregnuti suze. Učitelj je presavio pismo i tupo gledao. Nije znao što bi rekao pa je štapom, na čijem je kraju bio komadić kože, zamahnuo prema muhama. Jedna je ostala zalijepljena za stol. Potegnuo je još jedan gutljaj rakije. Šutjeli su neko vrijeme dok se Zdravkova mama nije malo smirila.

– Taj gad je prevarant. Ima ženu i djecu, dolje u Makedoniji, a meni je pričo da će me oženit – rekla je, pružila učitelji slike na kojima je bila ona žena u haljini s velikim ružama i djevojčice s kečkicama. Ponovno je briznula u plač.

– Hm, hm. Činilo se da je Trendo hrabar starješina, dobar čovjek i pošten drug. Djeluje onako vojnički, odrješito. Ulijeva povjerenje. Rekao bih da je pravedan i svjestan drug.

– On je lažov, obična hulja. Zavlačio me, iskorištavao, jeo i spavao kod nas. I stalno je govorio i obećavao: „Strpi se još malo, sad kad napredujem i dobijem viši čin, bit će i plaća bolja, pa ćemo se vjenčat.“ Reko je to i sad, kad je otišo na granicu. Bila sam strpljiva i vjerovala mu, a on dolje u Makedoniji ima ženu i troje djece i ko zna što još. Lažov prokleti. Ne bih žalila da ga Rusi, tamo na granici, ubiju ko kera.

Učitelj je onim štapićem s kožom na kraju ponovno mlatnuo po stolu, ali ovaj put je promašio, muhe su bile brže. Rakija u boci brzo se smanjivala, manjkala su već dobra tri prsta.

– Tko bi to rekao za druga Trendu. A da razgovarate s njim kad se vrati i kažete mu da se odluči: ona, ili ja.

– Nema tu više razgovora. Zavlačio me i iskorištavao, uzimo mi najbolje godine. Dvije sam godine života izgubila s njim. A bilo je i drugih prilika.

Sada je učitelj bio precizniji. Još je jedna muha ostala zalijepljena na stolu. Teta Nevenka se ustala, pokupila pisma i slike, i prije nego što ih je strpala u torbicu zastala je i na trenutak se predomišljala. Ponovno je pružila pisma učitelju i upitala:

– Kako se zove ta žena?

Učitelj je prelistao pisma i rekao:

– Vasja. Zove se Vasja.

Teta Nevenka uzima pisma i zajedno sa slikama pažljivo ih stavlja u torbicu. Hvata Zdravka za ruku i kaže:

– Hvala vam, druže Janko. Odmah sam slutila o čemu se radi čim sam vidjela slike. Nisam blesava. Ali sad sam sigurna. Sada znam tko je Trendo Hristovski: pokvareni gad, prevarant i, da prostite – obično ljudsko govno.

Na putu do kuće njen gnjev je rastao.

– Gad, prevarant i lažov!

– Osvetit ću se tom kučkinom sinu!

– Vidjet će on koga je zavlačio i pravio budalom!

– Nitkov jedan, gad prevarantski!

Zdravku je bilo žao mame, ali je bio zadovoljan jer je znao da Trendo k njima više neće dolaziti. Bio je ponosan što je otvorio kofer, jer da to nije učinio mama ne bi znala da je Trendo prevarant. Poskakivao je dok su se vraćali kući, sretan zbog onoga što je ponavljala:

– Osvetit ću se kučkinom sinu! – rekla je po deseti put.

Zdravko ju je čvrsto držao za ruku. Mama je sada bila samo njegova. Pogledao ju je veselo i sav važan rekao:

– Mama, Trendo je obični kojn. On je jedan obični kojn. Pravi pravcati kojn.

A meni je bilo žao što sve to nisam mogao ispričati majci i reći kako teta Nevenka nije ljuta na nju, već na Trendu.