Donjodravska obala | Drago Hedl

PETO POGLAVLJE

Omama peče kokice, a milicija upada u dvorište

Kad se otac pojavio na uličnim vratima, njegova duga sjenka protegnula se sve do oraha. Bilo je kasno svibanjsko popodne i jato mušica lepršalo je u dvorištu, obasjano niskim suncem. Činilo se da plešu prateći stihove očeve pjesme. „Bruder Jakob, bruder Jakob“, pjevao je zadovoljno, a kad bi došao do onog „Ding, ding, dong; ding, ding, dong“, mušice su zaigrale gore-dolje, gore-dolje, kao da su, poskakujući, slijedile ritam. Bila je to omiljena očeva pjesma, himna kojom je izražavao zadovoljstvo. Čim je ušao u kuhinju, čvrsto stisnute šake veselo je pružio prema majci.

– Ljevica ili desnica? – upitao je, blistajući od zadovoljstva.

Majka je na trenutak razmišljala.

– Desnica!

Otac je otvorio šaku. Na dlanu su sijevnule četiri crvene novčanice od sto dinara. Lijevu je i dalje držao zatvorenu.

– Ova te ne zanima?

– Što je u njoj?

– Ja znam! – viknuo sam. – Rimski novčić!

– Umalo si pogodio – rekao je otac i polako otvorio lijevu šaku. – Da si rekao par, pogodio bi.

Na dlanu su osvanula dva bakrena novčića.

– Vrijede bar petsto dinara. Danas je bio jako, jako dobar dan. Četirsto dinara za pijesak, a još ću petsto dobit za dva novčića. Ne može mi ništa apcigovat jer su odlično očuvani. Eh, kad bi tako bilo i sutra.

Omama je podigla pogled s knjige.

– Dobar razlog da ispečemo kokice prije večere – rekla je i otišla do ganjka po crvenu rajnglu. Nauljila je dno i čim se zagrijalo na štednjaku nasula je šaku žućkastog zrnja. Ubrzo, kokice su dobošale o poklopac, kao krupne kišne kapi po limenom krovu za iznenadnog ljetnog pljuska. Ugodan miris ispunio je kuhinju, zagolicavši nosnice. Kad se bubnjanje ispod poklopca smirilo, omama je istresla kokice u zdjelu i posula ih solju. Ličile su na ogromne pahulje snijega, a tako su se i topile u ustima.

Omama je voljela peći kokice i obično bi to činila zimi, kad se večer rano spuštala. Čim bi se počeo hvatati sumrak, rekla bi da odem po Evicu i Zdravka, jer će mi biti slađe kada i oni budu jeli. Istrčao bih na dvorište, skoknuo do Kuštrinog prozora i povikao: „Kokice, kokice, friške kokice!“. Kuštro bi podigao glavu s englesko-hrvatskog rječnika i nasmijao se gledajući Evicu kako žurno oblači kaputić. „He, he, boga ti živoga, al’ mirišu“, rekao je dok bi Evica otvarala vrata, pa smo zajedno istrčali na ulicu, jureći prema stepenicama. „Kokice, kokice, friške kokice“, vikali smo iz sveg glasa ispod Zdravkovog prozora, sve dok nas ne bi čuo. A kad smo se svi troje vratili, omama je već ispekla pun vangl kokica. Podigla bi poklopac i pustila da kokice frcaju iz rajngle sve do plafona, pa mi smo ih lovili u zraku, trpali u usta i mljackali u toploj kuhinji. Ali, večeras sam jeo sâm.

– Vrlo neobično – rekao je otac glancajući lanenom krpom rimske novčiće nakon što ih je pažljivo očistio četkom. – Popodne su pokupili i zatvorili braću Bilek. To znači samo jedno: Tito sutra stiže u Baranju. Nikada dosad nije dolazio u lov potkraj proljeća.

Omama je nešto rekla na njemačkom, pa su se oboje slatko nasmijali.

– A možda mu je i dosadno.

– Tito u lov, braća Bilek u rešt, a mi pečemo kokice – rekla je omama i nasipala u rajnglu novu šaku sitnog zrnja kukuruza.

– Taman su se vratili iz Vinkovaca – ispričao mi je Karčika, gdje su sa zidarima radili nekolko dana. Zaradili su nešto novca pa su večeras htjeli neke cure odvest u kino. Kad za ručkom, eto ti milicije s crnom maricom: Pokupili ih, ali neobično je što su im ovaj put stavili lisice. Prije to nisu radili.

– Žao mi je tih huncuta. Nisu to loši dečki. Dragi su mi, jer nemaju zorta, nikog se ne boje.

– Zato su sad na crnoj listi. Ona glupa igra s pljačkom banke pratit će ih cijeli život. Kad te jednom stave na popis, gotovo je.

Slane kokice blago su pržile jezik. Uzeo sam punu šaku iz zdjele pa jednu po jednu drugom rukom trpao u usta.

– Zadnja tura – rekla je omama i u rajnglu stavila ostatak kokičara. A kad su kokice počele udarati ispod poklopca, ulična vrata naglo su se otvorila, kako se ponekad znalo događati kad s Drave iznenada zapuše oštri sjeverac. Mislio sam da je Zdravko namirisao kokice pa se zaletio u dvorište, no umjesto njega na vratima su bila dvojica milicajaca. Gotovo su utrčali u dvorište, za njima još dvojica.

– Justina Kenig! – proderao se iz sveg glasa najviši među njima, stojeći pred otvorenim prozorom kuhinje. Omami je ispala rajngla iz ruku, poklopac se bučno otkotrljao pod stol, a kokice rasule po podu. Majka je zgranuto pogledala oca.

– Justina Kenig! – ponovo se izderao milicajac.

– Ja sam – rekla je omama uplašeno.

– Izlazi! Uhapšena si! – zagrmio je milicajac. Ostala trojica stajala su iza njega, držeći se za pištolje.

– Langsam. Što se dogodilo? – upitala je omama. Glas joj je drhtao.

Otac je skočio sa stolice, majka se stisnula uz njega. Ivičina baka u tren se našla na dvorištu.

– Jezuš i Marija, kaj se događa?

Onaj visoki policajac banuo je u kuhinju. Pod njegovim čizmama na podu su se mrvile rasute kokice. U trenu je izvadio lisice i stavio ih omami na ruke.

– Ideš s nama. Ali ćemo prvo napravit pretres stana.

Otac se ispriječio na vratima.

– Zašto je vodite? Što je skrivila? – vikao je. Brada mu se tresla.

Dvojica milicajaca priskočila su i gurnula ga s vrata. Četvrti je i dalje stajao na dvorištu s rukom na pištolju. Onaj visoki naglo je povukao omamu kroz kuhinjska vrata i izvukao je na dvorište. Sad su ona dvojica s dvorišta upala u ganjak.

– Tko si ti? – upitao je jedan od njih Ivičinu baku.

– Ja sam, kak bi se reklo, suseda.

– Ti ćeš bit svjedok na pretresu.

Otvorio je vrata kredenca i pogledao po policama. Maknuo je tanjure pa gurnuo ruku u kutiju s brašnom. Izvadio je ladicu s escajgom, pa otvorio onu sa šivaćim priborom. U maloj kartonskoj kutiji bile su sličice iz čokolade Životinjsko carstvo i nekoliko svetih sličica koje sam dobio na vjeronauku. Istresao ih je na stol. Zatim je pregledao moju školsku torbu. Prodrmao je tranzistor pa ga vratio na stol. Kad je otvorio ladicu kuhinjskog stola, za oko mu je zapela nauljena lanena krpa. Izvadio ju je oprezno, a dva rimska novčića zazvečala su na stolu.

– Što je to?

– Stari rimski novac.

– Odakle ti?

– Našo sam na obali. Milicajac je vrtio glavom.

– To ćemo izuzet – rekao je.

U omaminoj sobi, koja je povezivala ganjak s najvećom prostorijom u stanu, gdje smo spavali majka, otac i ja, bio je samo veliki crni ormar, krevet, stolić i stolica. Jedan od dvojice milicajaca pažljivo je s nahtkastna uzeo tabakeru, a onda otvorio bočicu s Hoffmannovim kapima i tutnuo je onom drugom pod nos.

– Što je to?

– Ne znam, valjda nekakav lijek.

Otvorili su ormar. Prvo im je za oko zapeo paketić zamotan u novinski papir. U njemu su bile četiri knjige koje mi je ostavio Perduka. Zatim su pregledavali džepove omaminog kaputa i njenog sivog kostima, koji je rijetko nosila. Izvrnuli su džepove jedinog očevog odijela sa širokim reverom, koji je, kao i omamin kostim, u paketu iz Beča poslala teta Irma. Kad je policajac s aufhengera skinuo očev tamnoplavi prugasti prsluk, u kojem sam tatu vidio samo jednom, kad je Evica išla na krizmu, sjetio sam se kako je Kuštro, na putu do crkve, rekao ocu: „Boga ti živoga, Tona, izgledaš ko Gary Cooper u filmu Točno u podne“. A kad je u unutrašnjem džepu prsluka milicajac pronašao okrugli plosnati srebrni sat na dugačkom lančiću, s ugraviranim slovima N.K., koji je nekoć pripadao tatinom djedu Nikoli, rekao je onom drugom:

– I ovo ćemo izuzeti. Pogledaj što piše na poklopcu: N.K. Kao Nenad Kupanovac.

– N.K., kao Nikola Kenig, djed mog muža. To je bio njegov džepni sat – rekla je bijesno majka i prije nego što su dvojica milicajaca napustila omaminu sobu, uzela me za ruku i izvela na dvorište. Sjeo sam pod orah. Omama me nije vidjela, stajala je na korak do ulične kapije, s lisicama na rukama, gledajući u drveni plot. Milicajac je stajao uz nju, držeći je za nadlakticu. Kad su ona dvojica napokon završila pretres i pojavila se na dvorištu, povukao je omamu za mišku, pa su sva trojica, zajedno s njom, izašla na ulicu. Potrčao sam za njima. Lorenz i Ferdo već su bili vani, a ispred Proleterke Lacika i Marko gledali su u čudu što se događa. Dvojica milicajaca ugurala su omamu kroz stražnja vrata tamnoplavog kombija. Bila je prestrašena.

– Ostavite moju omamu! – vikao sam iz petnih žila. – Ostavite moju omamu!

Posjeli su je na klupu u stražnjem dijelu kombija, stavivši je u sredinu, a onda sjeli kraj nje.

– Omama! Omama! – vikao sam iz sve snage.

– Kad se vratim, zajedno ćemo preko… – rekla je, upravo kad je treći milicajac naglo zalupio vrata, a tupi zvuk metala prekinuo njenu rečenicu. Četvrti je već sjedio za volanom i upalio motor, čekajući da onaj zatvori stražnja vrata i da sjedne do njega. Blijed kao krpa, otac je stajao na uličnim vratima. Maka je dotrčala iz dvorišta, panično vičući:

– Čekajte, donijet ću joj Hoffmannove kapi. Ima slabo srce, mora uzimat lijek.

Policajac za volanom nije se obazirao. Onaj koji je zatvorio vrata gurnuo me ustranu i sjeo do vozača.

– Pričekajte, moram joj donijeti lijek! Ima slabo srce! – sva zajapurena vikala je majka i otrčala u dvorište, no crni kombi već je kretao. Kad se majka vratila, držeći u ruci bočicu s Hoffmannovim kapima i nekoliko kockica šećera, crna marica jedva se nazirala iza oblaka uzvitlale prašine i u tren vozilo je zašlo za ugao iza Aksmanove kuće.

– Zašto su odvezli frau Justu? – uplašeno je upitao Lorenz.

– Ne znam – rekao je otac. – Idem se obuć pa ću u policiju.

– Zakaj su je otpelali? – upitao je Husek koji se, kad su omamu gurali u kombi, penjao uz stepenice, dolazeći iz Ribarskog doma. Na polovini skalina, promatrajući što se zbiva, stajao je špiclov, a stepenicu niže čika Lazo. Iza njegovih leđa, na nebu se promolila zvijezda Danica. Briznuo sam u plač i glasno zajecao.

– Idemo u kuću – rekla je majka. Plakao sam. Pluća su me pekla kao da sam progutao žar.