Donjodravska obala | Drago Hedl

ŠESTO POGLAVLJE

Čovjek s crvenim obrazima ocu za šest rimskih
novčića isplati tri tisuće dvjesto dinara

Prošlo je više od tri tjedna kako je Juraj nestao zajedno sa svojim motorom Tomos Puch i nitko na Donjodravskoj obali nije znao što se s njim dogodilo. Stipe je još bio u zatvoru i Veronika je sada zajedno s Lorenzom svaki dan iščekivala poštara. Pričala je kako je Stipe dovoljno snalažljiv i da će već nekako prošvercati pismo i napisati gdje je i kad će ga pustiti iz zatvora. Ali omama je govorila da se Veronika ne nada Stipinom, već Jurajevom pismu.

– Mislim da su se njih dvoje unterthaltovali – rekla je majci jednog prijepodneva kad je Veronika izašla pred poštara.

– Vraga bi ona tako čekala Stipino pismo, to je samo dobar izgovor da ide pred briftregera.

Majka nije ništa odgovorila. Rukom je otrla znoj sa čela, a komadić pjene iz korita u kojem je prala veš ostao joj je na obrazu, kao da se upravo vratila iz snježne mećave. Omama je sjeckala luk, brisala zapešćem oči i nastavila:

– I jako mi je sumnjiva ta njena široka klajda.

Pred uličnim vodovodom svatko je imao svoju priču o tome što se dogodilo s Jurajem. Husek je sumnjao da je pobjegao zbog dugova za motor:

– Je da je bil škrt kak ti sam vrag, al ni mogel tolik ušparat. Posudil je penezi, ni ih mogel vratit, pa je zbrisal.

Kuštro je bio siguran da je Juraj, skupa s motorom, pobjegao preko granice:

– Zaletio se, boga ti živoga, i punom brzinom prešo granicu. Nisu mu, bolan, stigli ni soli stavit na rep. He, he, he.

Lorenc je tvrdio da su ga ubili banditi i negdje zakopali, a motor ukrali, prefarbali i prodali.

Ferdo je pomislio da se vozio željezničkim mostom, naišao vlak i odbacio ga u Dravu zajedno s motorom. Čika Lazo nije gubio nadu da je otišao da mu guzica malo vidi puta i da će se vratiti kad mu ponestane para. Karčika nije dvojio da je našao neki bolji posao: nema obaveza, nema familiju, ledičan je, može kamo hoće. Stariji od braće Bilek bio je siguran da mu je zavrtjela dupetom neka ženska i pomutila mu pamet. Sad su u ljubavnom gnijezdu, a kad proda motor i na nju spiska pare, vratit će se kao usrani golub. Teta Nevenka gorko je dodala da su svi muškarci isti, da s njima nikad nisi načisto:

– Što god da je napravio, ništa me neće iznenadit.

Samo je Veronika šutjela, ne upuštajući se u razgovor kad se zapodjenula priča o Jurajevu nestanku.

Luk se pržio na masti i slatkasti miris širio kuhinjom.

– Čudno je da Veronika ništa ne govori kad se razgovara o Juraju. Samo sagne glavu i gleda u zemlju. Kad o nečem drugom pričamo, uvijek ima što za reć.

– Možda joj je žao što je otišo. Juraj je zgodan muškarac, i motor je imo.

– I Veronika je feš, ne može se reć.

– Da, lijepa i razvijena. Velike, čvrste grudi, sva zaobljena, kao da je već žena.

– Ne znam kamo je otišo Juraj, ali znam zašto je otišo. Omama je vadila cigaretu iz kutije skopskog Ibra.

– Mislim da se odgovor krije ispod Veronikine klajde. U blagoslovljenom je stanju.

Majka je zaustila da nešto kaže, ali tog su trenutka u kuhinju ušli otac, čika Štromar i čovjek kojeg nisam poznavao. Malo je kad u naš dom dolazila neka nepoznata osoba. Uglavnom su svraćale komšije s našeg dijela Donjodravske obale, kum Karlo ili neki od tatinih poznanika koji su radili u Tvornici koža. Ali otkad je otac dobio otkaz, osim Štromara, nitko više nije navraćao.

Čovjek koji je ušao s tatom i Štromarom imao je debele crvene obraze, kao da je ispod svakog držao šljivu, sitne oči i klempave uši, čudno zašiljene i prozirne, kao krila klozera. Nisu ga poznavale ni majka ni omama, jer kad je ušao upitno su se pogledale, a omama je samo slegnula ramenima.

– Malo ćemo sjest – rekao je otac. – Već ćemo se nekako stisnut.

Majka je povukla korito prema štednjaku, a otac je donio dvije stolice koje smo držali u ganjku. Ja sam se premjestio na šamlicu pa su se otac, čika Štromar i onaj čovjek zgurali uz stol.

– Da vidimo – rekao je čovjek s debelim obrazima.

Tata je na stol stavio drvenu kutijicu, polako i važno, poput svećenika kad na oltar spušta kalež. U njoj je držao rimske novčiće, odmotao ih i poslagao na lanenu krpu.

– Šest komada.

– Mogu vam skuhati čaj od kamilice, lipe ili bazge – tiho je upitala majka.

– Ja sam Jelić – rekao je onaj s debelim crvenim obrazima. – Nisam se ni predstavio, odmah smo prešli na poso.

– Može čaj?

Zagledani u rimske novčiće, Jelić i Štromar nisu mogli vidjeti kad je tata namignuo majci.

– Ili čašicu rakije?

– To bi radije.

– Kolko tražite za sve? – upitao je Jelić oca dok je majka u štample sipala rakiju.

– Ne znam – rekao je otac. – Vi bolje znate. Nisam ih nikad prodavo, poklanjo sam ih muzeju.

– Ova dva imaju falingu. Da su svi ispravni mogo bi vam dat tri tisuće dinara.

– Tri tisuće petsto.

– Tri i dvjesto. To je zadnja ponuda. Da su ona dva bez falinge, dao bi vam tri i petsto.

– Dobro.

Jelić je izvadio debeli svežanj novčanica. Pažljivo je izbrojao 32 komada i pružio ih ocu.

– Javite Štromaru kad budete ponovo imali. Naravno, o ovome nikom ni riječi. Pazite da mali ne brblja okolo – prstom je pokazao na mene.

– Uzdravlje, za dobar poso – nazdravio je Štromar.

– Sad je visok vodostaj – rekao je otac, otpio gutljaj rakije, pa štamplu pružio omami. – Ali čim voda opadne sigurno ću naći još kojeg.

– Koliko ste ih dali u muzej? – upitao je Jelić.

– Ne znam, možda stotinjak.

– Mogli ste bit bogat čovjek.

– Nisam znao da ih itko otkupljuje.

– Imam ja svoje kanale preko. Pouzdane. Sve što nađete mogu prodat. Samo pametno, sve mora ostat među nama.

Otac je kimnuo glavom. Jelić je ispio rakiju, lice mu je bilo još više crveno, a sad su mu pocrvenjele i prozirne uši. Potapšao je čika Štromara po ramenu, pa su obojica ustala.

– Ispratit ću vas do ulice.

Dok su izlazili i tek nakon što se čulo škljocanje brave na uličnim vratima, omama je rekla:

– Taj Štromar mi se ne sviđa.

– Ni meni.

– Napravili smo dobar poso – rekao je otac čim se vratio.

Ali ni majka ni omama nisu ništa odgovorile.

– Sad bar imamo za kruh do kraja mjeseca.

Skoknuo sam do ganjka i vratio se s tranzistorom. Odvrnuo sam dugme upravo kad je završavala vesela slovenska pjesma.

– Našu emisiju, Splet pjesmama i igara naroda Jugoslavije, nastavljamo šetnjom po Makedoniji.

– Gdje li je sad Trendo? – komentirala je omama najavu spikera.