Donjodravska obala | Drago Hedl

ČETRNAESTO POGLAVLJE

u kojem braća Bilek pričaju kako se
na slovenskom kaže molim čašu vode

– Čim u Vinkovcima sjedneš u vlak moraš bit oprezan. Ne moraš se bojat pajkana u uniformi. Oni vijaju kockare i džeparoše, a ne ovakve kao ti. Al jebote, čuvaj se onih u civilu. Sjednu kraj tebe, započnu razgovor, znaš ona sranja: Kamo putuješ? Kojim poslom? Jesi li već bio u Zagrebu? Koga od rodbine tamo imaš? Gdje stanuju? Ko će te dočekat na stanici? Lijepo s tobom razgovaraju, ponude te cigaretom, pa te onda pitaju kolko si platio kartu i imaš li đački popust. Tako te najlakše uhvate ako lažeš. Zato kartu kupi samo do Zagreba, onda izađi, nemoj daleko od stanice da se ne izgubiš, pa se nakon sat-dva vrati i kupi kartu do Maribora. I kad sjedneš u vlak za Maribor opet će ti doć jedan sličan onom prvom, koji ti se prihefto na putu do Zagreba. Opet će te pitat di putuješ, kojim poslom, jesi li već bio u Mariboru, znaš li kako se slovenski kaže „Molim čašu vode“.

– Šta da im kažem?

– Pričaj što manje. Reci, jebiga, samo ono što te pitaju. Reci da ideš u Zagreb tražit poso, da nagodinu završavaš za pekara pa se ideš dogovorit.

– A što ako me pita kako se zove pekar?

– Reci da ne znaš točno. Jebi ga, kaži da te, svom rođaku, poslo pekar Kajtazi, a da se pekara nalazi odmah uz kolodvor. Uvijek ima neka pekara uz kolodvor i uvijek ima neki Kajtazi, pa im to neće bit sumnjivo.

– U Mariboru izađi, malo hodaj uokolo, jebote, pa ako te neko nešta pita reci da tražiš poso u pekari, da te poslao Kajtazi svom rođaku. A do Šentilja ni za živu glavu ne idi vlakom. Pješke ti treba oko četiri sata, ali nemoj ići cestom, već uz cestu. Kad dođeš, trebat će ti puno sreće.

– U dvorištu, pred prvom kućom, stoji čovjek, u seljačkoj odjeći. Zamolili smo čašu vode i započeli razgovor, pola slovenski, pola hrvatski. Pito je ko smo, što smo. Rekli smo da tražimo posao, da smo drvosječe. A on nas je odmjerio, jebote, onako od glave do pete, pa nakon duže stanke reko:

– Vi bi preko?

Trljao je palac o kažiprst. Tražio je lovu.

– Kimnuli smo glavom. Kad je reko da će nam pokazat put, dali smo mu sve dinare koje smo imali. Krenuli smo za njim. Kilometar iza njegove kuće, čim smo zašli u šumarak, dočekala nas milicija. Zajebo nas. Uhvatili su nas; dalje znaš.

– Kad ponovo budemo bježali, bit ćemo oprezniji. Razgovarat ćemo s još dvojicom-trojicom i kad pitaju hoćemo li preko, nećemo odmah odgovorit.

– Tu treba puno sreće. Do Bubenberga u Austriji nema ni pol sata, jebote, a kad si tamo, sve je gotovo. Slobodan si čovjek.

– Puno ti je lakše sad kad imaš adresu. Najbolje da je naučiš napamet. Ni za živu glavu nemoj nosit papir na kojem piše adresa. Skinu li te s vlaka i pregledaju ti džepove, najebo si ak ti to nađu.

– A što ću s njemačkim markama?

– Uzmi zavoj, stavi novac ispod i dobro zamotaj nogu ili ruku. Zareži prst nožićem i zamaži zavoj krvlju. Ako te pitaju što ti je, kaži da si pao. To im neće bit sumnjivo.

– Kako će mi vjerovat Dadin stric da sam s Donjodravske obale 11?

– Slušaj, jebote. Kad Miheljenko sa svojim fotoaparatom krene do Laze, uhvati ga još dok je trijezan da te slika s Dadinom bakom. Zagrli je, da se vidi kolko ste dobri, pa tu sliku pokaži Dadinom stricu. Tako će ti vjerovat. A ako ti slučajno nađu sliku, skinu li te s vlaka i pretresu ti džepove, kaži da je to tvoja baka, da ti je slika slučajno ostala u novčaniku.

– Jesu li vas jako tukli tamo na granici?

– Uh, jebote. Dvojica su nas pendrečili, bili smo ljubičasti ko patlidžan. Upišo sam se od batina.

– Šta upišo, usro se, čovječe. Usrali smo se od batina, jebote. Usrali se ko grlice.

– Dado, Daaadooo. Dođi ručat!

– Sad se muvao ovdje. Maloprije sam ga vidio. Mora da je otišo prema Kožari.

– Dođi na ručak, Dado. Čuo sam ponovno omamin glas. Bio je tiši, pa sam zaključio da je već kod stepenica koje vode prema Ribarskom domu. Oprezno sam otvorio vrata drvene kabine vagona, skočio na zemlju sa zadnje stepenice i kroz grmlje bazge, skrivajući se, šuljao se uz nasip. Kad sam se uspeo do ulice, potrčao sam do omame. Spazila me tek kad sam uhvatio rub njenog klot-mantila.

– Gdje si bio?

– Igrao sam se na nasipu.

– A dolje u Ribarskom lijepo društvance: špiclov i ona oficirčina. A sad im se pridružio i poštar. Što dalje od njih.

Krenuli smo prema našoj kući. Ruka joj je bila meka i topla. Dolje uz nasip, na obali, zaklonjeni iza vagona, braća Bilek i Stipe glasno su se smijala.