Donjodravska obala | Drago Hedl

DEVETO POGLAVLJE

u kojem otac uzima pajser i silom
otvara vrata dvorišnog zahoda

– Napravili smo odličan poso – rekla je omama sijajući od zadovoljstva. Prerezani vrat gusaka zamotala je komadom bijele krpe i oprezno čupala perje, pazeći da ga ne zamrlja krvlju. Glava gusaka, na kojoj su oči bile širom otvorene, njihala se poput klatna na satu. Iščupano perje omama je stavljala u platnenu vreću. Svaki put kad bi gurnula ruku prema dnu pa je potom izvukla, pažljivo bi zatvarala vreću pazeći da se perje ne razleti. Majka je na drugom kraju kuhinje prala rublje, a otac u dvorištu popravljao vrata zečinjaka.

– Dado i ja stajali smo dva sata na pijaci. Žene prolaze, pitaju pošto je guska, neke je uhvate u ruke, odvažu i odu. Samo se jedna nalickana frajlica cjenkala, nudila iljadu i dvjesto. „Za te novce možeš dobit drek na šibici, a ne ovakvog gusaka“, rekla sam joj. Onda se sjetih da je danas subota i da su Kupanovčevi kod kuće pa smo ošli pitat treba li im guska. Odma su pristali, ali je frau Kupanovac rekla: „Kupit ću je samo ako je zakoljete i očistite“. „Dvije iljade“, kažem ja, a frau veli: „Tisuću osamsto i ne treba nam perje, ni iznutrice“. Pristala sam. Vrat, glava, krila, noge, jetra, želudac, srce – sve to ostaje nama. A to je ziher kila mesa. I još sam uhvatila krv u lonac, pa ću je ispeć na luku. A od sitneži napravit ću bogovski ajngemahtes, uz to paradajz sos i pire krumpir. I još ćemo perje prodat onom Nevenkinom majstoru.

– Još nešto – rekla je omama dok je paperje letjelo uokolo i hvatalo se, poput snježnih pahuljica, za njen crni klot mantil. – Srela sam jutros Kuštru na ulici, taman je punio amper vodom pa sam mu rekla ono za Veroniku. Bojala sam se da će ga strefit hercklopf. Ali samo je sagnuo glavu i dugo šutio. A onda je prišao Dadi, pomilovo ga po glavi i reko: „Došo sam do slova e“. Jedva sam dočekao da omama spomene što mi je rekao Kuštro, da se i ja mogu uključiti u razgovor:

– Znaš li kako se na engleskom kaže „kraj“ – upitao me pa odmah rekao: „End. Samo ne znam zašto na kraju filma uvijek piše the end, kad se kaže end“.

Kad smo se Dado i ja uputili prema pijaci – nastavila je omama – samo je reko: „Boga mu živoga, zašto se baš sve na mene obrušilo?“.

– Jadan li je, baš mi ga je žao – rekla je majka. – Tako dobar čovjek, a djeca mu prave probleme. Prvo Stipe, sad Veronika. Krasna čestitka za Božić.

– Možda sam trebala pričekat i reć mu poslije Božića, ali Veronika me preklinjala da to učinim što prije. „Ne mogu više izdurat, frau Justa. Stežem se maramom kolko god mogu, al već se jako vidi. Recite mu vi, ja ne mogu“, govorila je plačući. Pa sam mu rekla danas, dva dana pred Božić. Možda baš zbog Božića sve lakše podnese.

Uhvatio sam majčin pogled dok je omamu glavom upozoravala na mene, dajući joj znak da dalje o tome ne govori.

– Krasan je gusak – skrenula je omama razgovor na drugu temu. – I perje je dobro, ajnc a klasa. Očijat ću ga večeras da ga Nevenka u ponedjeljak može odnijet. Reći ću da traži dvjesto dinara. I šlus. Nije previše.

Gusak je već bio gotovo posve očerupan, kad je u kuhinju ušla Ivičina baka.

– Vrata od zahoda nemreju se otprti – rekla je.

– Bila sam maloprije, ali je neko bio unutra – odgovorila je majka.

– Ja sem bila već tri put u pola ur. Ali furt je zaprto.

– Možda su se vrata smrzla od hladnoće – rekla je majka. – Zvat ću Tonu da pogleda.

Majka je pokucala na kuhinjski prozor i kažiprstom pozvala oca.

– Nešto nije u redu s vratima zahoda. Vjerojatno su se smrzla.

– Sad ćemo vidjet – odvratio je otac i uputio se prema zahodu. Kroz kuhinjski prozor promatrao sam kako povlači vrata. Nije išlo. Uhvatio je s obje ruke, snažno potegao, ali vrata se nisu otvorila. Pokušao je ponovo. Ali kad opet nije uspio, otišao je u šupu i vratio se s pajserom. Jedan kraj metalne šipke gurnuo je između vrata i štoka, a drugi povukao s obje ruke. Komadić drveta frcnuo je u zrak i vrata su se otvorila. Otac je na trenutak stao kao ukopan, onda je brzo zatvorio vrata i jurnuo do kuhinje.

– Kaj je bilo?– upitala je Ivičina baka.

– Ništa – rekao je otac. Bio je blijed u licu. Obratio se omami:

– Odi do Kuštre, pokupi Evicu, vrati se po Dadu i odvedi ih babici Rezi.

Majka i omama začuđeno su se pogledale. Vidio sam oca kako im očima daje znak da ništa ne pitaju. Omama je ostavila gusaka na stolu, zatvorila vreću s perjem i ogrnula jaknu. Izvadila je iz džepa kockicu šećera, nakvasila je s nekoliko kapi i gurnula pod jezik. Tata joj je nešto promrmljao na njemačkom.

– Mogu li ponijet tranzistor? – upitao sam majku. Kimnula je glavom, ali kad joj je tata prišao i nešto šapnuo, rekla je zbunjeno:

– Ne, ostavi ga ovdje.

– Da se nij nekaj lošega dogodilo? – ponovo je upitala Ivičina baka. Majka joj je pokazala prstom da izađu. Zatvorila je vrata kuhinje, a onda sam čuo kako Ivičina baka u ganjku tiho kaže:

– Jezuš, Marija i Duh Sveti!

Kad su ponovo ušle u kuhinju, omama se vratila vodeći Evicu za ruku.

– Bila je sama. Kaže da je Stipe otišo u Krstovu cijepat drva nekoj ženi, a Veronika u Gornji grad naviklat kosu prijateljici.

– Ti i Dado ćete kod tete Reze – rekla je majka Evici i pomilovala je po glavi. – Dugo vas nije vidjela. Sigurno će vas ponuditi kakaom, oboje to volite.

– Brzo ću natrag – kazala je omama i gledajući tatu nastavila na njemačkom. Razumio sam samo riječ „policaj“, iz pjesmice koju me naučila omama. Čuo sam tatu kako joj odgovara na hrvatskom:

– To ću ja obavit. Ti samo odvedi djecu Rezi. I odi po Stipu u Krstovu. Vrati se brzo jer će bit posla.

Teta Reza stanovala je u Zmaj Jovinoj, prekoputa naše škole. Stigli smo za tren, hodajući po ugaženom snijegu. Imala je iznajmljenu sobu i kuhinju u dvorišnoj kućici u kojoj je prije rata, pričala mi je jednom zgodom omama, živjela sluškinja bogatog trgovca Kellera. On je stanovao u velikoj kući do ulice. Bio je strastveni lovac, a kuća je, govorila je omama, bila puna trofeja i lovačkog oružja. Ubili su ga partizani, a poslije rata u njegovu se kuću uselio oficir koga je nedjeljom ujutro, kad bi odlazio u lov, znala viđati sa sačmaricom preko ramena. Bila je to ista ona puška s kojom je prije rata, odjeven u mrko zeleno odijelo, sa šeširom o koji je bilo zataknuto prepeličje pero, u lov išao Keller. „Bio je pristojan, uljudan gospodin i uvijek bi pozdravljao s kistihand, a ovaj mulac ne pozdravlja nikog, šepuri se tuđom puškom, digne glavu i prođe ko pored turskog groblja“, govorila bi omama.

– O, vidi krasne dječice – razveselila se teta Reza ugledavši nas.

– Pričekat ćete u ajnfortu – rekla je omama – da nešto kažem teti Rezi. Djeca baš ne moraju sve znat.

Pokazao sam Evici veprovu glavu s razjapljenim ustima iz kojih su stršale oštre kljove, okačenu na zidu ispred vrata kroz koja su prošle omama i teta Reza. Čekajući, gledali smo uramljene slike jelenâ i nekoliko rogova obješenih o zid haustora. Preparirana lisica i ris bili su na suprotnom zidu, odmah do fazana i jarebice. Zanimalo me što to u sobi govore omama i teta Reza, ali kroz debela hrastova vrata, koja su odvajala haustor od dvorišta gdje je bila Rezina kućica, ništa se nije čulo.

Omama je brzo izašla i rekla na odlasku:

– Doći ću po vas čim završim nešto važno. I ona i teta Reza izgledale su vrlo zabrinute.