Donjodravska obala | Drago Hedl

PETNAESTO POGLAVLJE

Harašo! Juraj ima novi motocikl.
Što napravi Austrijanac, ko da je napravio Švabo

Između uličnog vodovoda i ulaza u kuću Lorenzovih, na Donjodravskoj obali 12, Juraj je sjedio na motociklu Tomos Puch, ponosno kao na bijelom konju. Bilo je toplo jesensko popodne i nikada još u našoj ulici nisam vidio toliko ljudi. Juraja i njegov plavi motor koji se presijavao na suncu okružili su braća Bilek, Stipe, Čipura, Mangula i Gire. Korak-dva dalje stajali su Kuštro, Ferdo i Lorenz, iza njih omama, Veronika i Ivičina baka, a tik do stepenica što vode prema Ribarskom domu Husek i konobar Lazo s povezom na lijevom oku. Onaj s brčićima, koga je omama nekad zvala špiclov, a nekad šuft, držao se malo podalje, iza Lacike. Čak se i Karčika popeo uz nasip da vidi Jurajev motor, nakon što je zavezao kompu za pristanište.

Miheljenko je važno hodao uokolo s fotoaparatom Zenit, škljocajući i neprestano govoreći „harašo“ dok su se na motoru izmjenjivali Stipe, Čipura, Mangula i Gire, a kad je na motor sjeo stariji od braće Bilek, fotograf je napravio korak unatrag, namjeravajući kleknuti na lijevo koljeno. No, kako je šepao na lijevu nogu, izgubio je ravnotežu i pao na bok. Svi su se uglas nasmijali, a Lazo je prvi pritrčao da ga podigne.

– Rekao sam da će ona zadnja bit previše – prigovarao je Miheljenku, otirući prašinu s nogavica njegovih hlača.

– Harašo, važno da je kamera čitava. Još je posve nova, proljetos sam je prinosil ot Sovjetskog Sojuza – rekao je Miheljenko.

Sad se i omama popela na motor, jednom je rukom držala guvernal, a drugom cigaretu. Svi su se opet smijali, a Miheljenko je ponovo pokušao kleknuti i ponovo je pao. Ruka u kojoj je čvrsto držao fotoaparat stršala je u zraku dok se koprcao na zemlji, uzaludno se pokušavajući podići. Sad su skočili Lazo i Čipura, podigli ga sa zemlje i, pridržavajući ga, pomogli da klekne. Poduprt s dvije strane, Miheljenko je klečeći izoštrio objektiv i škljocnuo. Svi su zapljeskali, a onda je, silazeći s motora, pala i omama. Zapela je nogom o auspuh motora i opružila se koliko je dugačka i široka. Kutija skopskog Ibra izletjela joj je iz džepa, a bočica s Hoffmannovim kapima otkotrljala se do Stipinih nogu. On je hitro pokupio bočicu i cigarete, priskočio omami, pomogao da se digne, zagrlio je i pozvao Miheljenka.

– Hoću da me slikaš s frau Justinom, mojom učiteljicom njemačkog – rekao je. – I da se u pozadini vidi kuća u kojoj stanujemo.

– Učiteljica njemačkog? Zanimljivo – rekao je špiclov dovoljno glasno da ga čujem.

Dok je omama čistila prašinu s crnog klot-mantila, Miheljenko je namještao objektiv.

– Stanite još malo ulijevo, da se vidi kućni broj. Harašo, harašo!

Juraj je iznenada nogom stisnuo malu sklopku s desne strane motora. Iz auspuha je suknuo plavičasti dim. Motor je zabrujao, a onda, kad je snažno dodao gas, brujanje se pretvorilo u grmljavinu.

– Na kolko je graviran? – pita Čipura.

– A gospe ti, na 80 – kaže Juraj, pokazujući na kilometar sat. Vozio sam ga 70, ali može i brže, gas nije bio do daske.

– Dobar je to motor – veli omama. – Puch pravi dijelove, a Slovenci ga sastavljaju. To je austrijska kvaliteta, zeru slabija od njemačke.

Špiclov ju je pogledao.

– Odličan je to motor – znalački potvrdi Kuštro. – Što napravi Austrijanac, ko da je napravio i Švabo.

– Ipak, švapsko je švapsko – zaključila je omama.

Juraj se odgurne desnom nogom, doda gas i motor krenu. Digla se prašina, začas je stigao do Aksmanove kuće i nestao iza oštrog zavoja. Zadivljeno gledamo, a on se već vraća i naglo koči pred Veronikom.

– Sjedi, gospe ti – rekao je pokazujući na kožnato sjedalo. – Da te malo provozim.

Veronika je stajala kao ukipljena.

– Ajde – bodrio ju je Kuštro. – Sjedi kad te čovjek zove.

Krenula je i sjela postrance, tako da su joj obje noge bile na jednoj strani. Juraj je dodao gas i njena je široka haljina zalepršala na vjetru. Nestali su iza Aksmanove kuće u oblaku prašine. Dok je čekao da se vrate, Kuštro kaže:

– Boga ti živoga, dobra je to stvar. I skupa. Ali lako je Juraju, ne brine on o troje djece ko ja. Mlad je, neoženjen, može si priuštit.

– Ni imal dost penezi pa je vzel kredit v banki – objasnio je Husek. – Prodal je bicikl, a nešt je imal i zašparatog.

– Gdje su? – upitala je omama nestrpljivo. – Da im se nije što dogodilo?

– Možda im se probušila guma, pa je sada Juraj pumpa – rekao je Gire i značajno pogledao braću Bilek, koji su se nacerekali.

– Ma kakav gumidefekt – uzvratio je Ferdo – Motor je ganc nov.

I taman što je to izustio, iza ugla pojavio se Juraj na motoru, a Veronikina haljina lepršala je poput rublja na žici za sušenje. Bila je uzbuđena i grudi su joj se nadimale dok je silazila s motora.

– Predivno! Kad smo izašli iz Huttlerove i došli do asfalta, mislila sam da letim. Juraj kaže da je vozio 65!

– Skoro 70. Ko je sljedeći, Gospe ti?

Poskočio sam i sjeo na sic, čvrsto uhvativši Juraja oko struka.

– Fest se drži! – povikala ja omama.

Juraj je dodao gas. U Huttlerovoj je kaldrma pa je vozio polako, no kada smo zavrnuli prema Bolnici, na asfalt, motor je poletio. Kosa mi je vijorila, a košulja na leđima nadula se poput balona.

– Kolko voziš? – vikao sam ali me Juraj nije čuo.

Kad smo došli do mosta, okrenuo je motor i prije nego što smo se počeli vraćati, upitao me:

– Ti si, Gospe ti, vidio Veroniku i mene zajedno u klozetu?

– Jesam.

– Nisi to nikom reko?

– Nisam.

– Ni omami?

– Ni njoj.

– Slušaj, ne pričaj to nikom. Budeš li mučao opet ću te ovako vozit motorom. A ići ćemo i dalje. Sve do Stare Drave. Možda čak i do Petrijevaca, na kirvaj, gdje nikad nisi bio. Obećaj da o Veroniki i meni nećeš ni pisnut.

– Obećavam – rekao sam svečano.

Dodao je gas. Motor je zagrmio i mi smo poletjeli. Prije skretanja iz Huttlerove, na samom ćošku gdje je naslonjen na zid stajao turski top, ugledao sam Trendu kako se vraća kući. Nešto je doviknuo, ali od buke motora nisam razumio što je rekao.

– Kako je bilo? – upitala je omama kad smo stali.

– Mislim da je vozio 70 – rekao sam.

A Juraj je upitao:

– Idemo, tko je sljedeći?

Mlađi od braće Bilek već je sjeo iza Juraja. Zakovitlala se prašina, prohujali su pored Trende, a on je skinuo kapu i počeo otresati prašinu s uniforme. Zakašljao se i prosiktao:

– Obični kojn. Taj Juraj je jedan obični nevaspitani kojn. Ništa nije naučio u armiji. A i onaj Bilek, potrudit ću se, majku li mu njegovu, da ode u pešadiju, da nauči što je prašina.

– Treba njih sve pošteno pritegnut – dodao je čovjek s brčićima i zajedno s Lazom i Trendom spustio se niz stepenice do Ribarskog doma.

– Pritegnula bih ja tebe, ali oko vrata – rekla je glasno omama, uhvatila me za ruku i povela kući. Špiclov se okrenuo i pogledao nas. Sve je čuo, ali ništa nije rekao.