Donjodravska obala | Drago Hedl

PRVO POGLAVLJE

u kojem otac veli da je Prizren na granici s Albanijom

– Ajmo, druga šihta! – viknula bi omama kad smo Veronika, Stipe, Evica i ja završili s ručkom.

Stol u kuhinji bio je premalen da svi sjednemo oko njega, a peć preslaba da zimi zagrije i ganjak u kojem se nalazio drugi stol, pa smo ručali u dvije smjene. Omama je dijelila hranu: ocu, Veroniki i Stipi uvijek bi nagrabila dvije pune šefle, a ostalima šeflu i pol. Kada bi na dnu preostalo još nešto hrane, svečano bi objavila:

– Ima repete.

Prvo je pitala Veroniku, oca i Stipu žele li još, a onda su na red došli ostali. Ovisno o tome koliko nas se javilo, omama bi rasporedila preostalu količinu tako da svatko dobije bar malo.

– Ostalo je još 17 šufnudli – rekla je omama, prebirući kuhačom po dnu rajndlike, pa pogledavši Stipu, Evicu, Veroniku i mene, rekla: – Javilo vas se četvero. Podijelit ćemo ovako: Evici, Dadi i Stipi svakom po četiri, a Veronika će dobit pet, jednu više od vas. A znate li zašto? – upitala je veselo i, ne čekajući što ćemo reći, odgovorila: – Zato što Veronika mora jest za dvoje.

Stipe se uvijek javljao kad je bilo repete, ali ja sam preskakao ćoravi paprikaš jer nisam volio krumpir, mrkvu i nokle u juhi crvenoj od aleve paprike dok površinom tanjura plivaju komadići luka i žućkasti kružići masnoće.

Ali kad bi ostalo granatirmarša, kraucvekli ili šufnudla, pekmez tački, rezanaca s makom, pa i graha s kiselim kupusom ili krumpira u rerni s rižom, donosio bih svoj tanjur koji sam strpljivo držao u krilu, čekajući da s ručkom završi druga šihta i nadajući se da će omama obznaniti kako je još hrane ostalo u tepsiji, rajndlici ili loncu. Repete nikad ne bi bilo nedjeljom, kad se kuhala sarma ili kad se u rerni, zajedno s krumpirom, peklo kunića. Omama bi zamotala 12 sarmi, koliko se moglo napraviti od 60 deka mljevenog mesa, koliko bismo subotom kupili u Kolčićevoj mesnici, na uglu Cvjetkove i Crkvene. Volio sam ići s omamom kad bi odlazila u mesnicu jer mi je mesar, dok smo čekali u redu, uvijek odrezao šnitu parizera, ili jegervuršta, ponekad i šunkarice.

– Da brže narasteš – pružio mi je šnitu salame na vrhu velikog mesarskog noža. Ja bih tada stao u kut mesnice, pažljivo ogulio crijevo, pazeći da na njemu ne ostane ni komadić salame i s uživanjem, polako, u što manjim zalogajima, bez kruha, jeo parizer, jegervuršt ili šunkaricu.

– U svaku sarmu pet deka mesa i pet deka riže – govorila je omama nedjeljom izjutra, kad bi među dlanovima izvaljala kuglice i motala ih u listove kiselog kupusa.

Uvijek bih sjedio uz nju, čekajući da mi dâ komadić lista kupusa, koji bi škripao među zubima dok sam ga žvakao.

– Imamo 12 sarmi: tati, Veroniki i Stipi, svakom po dvije, a nama ostalima jedna i pol. Al dobit ćeš još i frtalj od moje, pa ćeš se najest. Bit će i dinstanog krumpira i niko neće ostat gladan – govorila bi omama.

A kad bi pekla kunića, omama je bila na muci: tati i Stipi stavila bi na tanjur veliki batak, kako smo zvali stražnje noge kunića, Veronika je dobila dva mala bataka, prednje noge kunića, a majci, Evici i meni, podijelila je ostatak, na kojem, baš kao i na glavi koju je uzela sebi, gotovo da i nije bilo mesa. Ali tata bi uvijek, prije nego što je počeo jesti, odrezao komadić bataka, namignuo mi i stavio ga u moj tanjur. Evica je cuclala tanka rebarca, skidajući ono malo mesa između njih, a Stipe joj nikada nije dao ni komadić kunićevog batka.

– I ja ću jest batak kad budem velika.

Stipe, Veronika i Evica s nama su ručali cijeli siječanj. Kad se veljača približila kraju, zima počela popuštati, snijeg kopniti, a Karčika proglasio fajrunt prelasku Drave po ledu, koji je, govorio bi, postao truo i tanak, za ručkom smo imali dvoja usta manje.

– Odoh ja u Prizren. Dobio sam poziv za vojsku, moram se javit u Vojnu poštu 9650, u ponedjeljak. Pito sam Čipuru, on je služio vojsku u Prizrenu, gdje je to i kako ću do tamo. Veli: „Bogu za leđima, nadrljo si ko žuti mačak. Ubio bih se da još jednom moram tamo na dvije godine“.

– Daleko je to. Na granici s Albanijom. Tamo šalju one koji su bježali preko granice.

– I Čipura je bježo preko granice, pa su ga poslali u Prizren. Prvi dan, pričao mi je, čim su obukli uniformu, njih dvadesetak strpali su u vojni kamion, dovezli do nekog sela na samoj granici. Kad su sišli s kamiona, vodnik se izdero: „Vi volite preko granice. Sad mrš u Albaniju“. Niko se nije ni pomako, kaže Čipura, stajali su uz rijeku, gledali albanske vojnike na drugoj obali, a sa Šar-planine kroz kosti im je puhao ledeni vjetar. „Šta je, nećete u Kukeš? Tamo je isto kao u Austriji i Italiji, gde ste hteli pobeć. Šta čekate?“, urlao je vodnik. Ali niko se nije ni pomako, pričao je Čipura, a onda je vodnik još glasnije zaurlo: „Skidaj čizme i čarape!“. Kad su se izuli i čizme, zajedno s čarapama, stavili u kamion, kako im je naredio vodnik, rekao je: „Sad mrš peške u kasarnu! Ko ne dođe do pet, sedam dana zatvora“. Vodnik je sjeo u kamion i odvezao se u kasarnu, a oni su hodali dvadesetak kilometara, bosi, po smrznutoj zemlji i kamenju. Niko nije došao do pet sati jer su pomagali dvojici vojnika čiji su tabani bili potpuno krvavi, a kad su se, u mrkli mrak, nekako dovukli do vrata kasarne, vodnik je pred spavaonicom postrojio ostalu vojsku. Rekao je: „Evo stigli turisti. Sad će nam pokazat suvenire“. Svi su, pričao je Čipura, morali dić prvo lijevu, pa desnu nogu i postrojenoj vojsci pokazat krvave tabane. Tresli su se od zime, a onda su morali pjevati „Po šumama i gorama“ i tek ih je potom vodnik pustio u zgradu.

– Možda Čipura pretjeruje. Možda vama to neće radit.

Stipe je šutio, gledao u prazan tanjur ispred sebe, pa kazao zabrinuto da je Čipura reko: „Pišat ćeš firnajz, moj Stipe. Zapamtit ćeš Prizren dok si živ“.

Omama je skupljala tanjure i escajg i sve stavljala u plavi vangl dok je majka sipala vrelu vodu i počela prati suđe. Stipe je bio snužden, a njegovo se neraspoloženje prenosilo na ostale.

– Moram krenut dan ranije – reko mi Čipura, jutarnjim za Vinkovce, pa do Beograda, a odatle na vlak direktno do Prizrena. Biću tamo drugi dan ujutro.

Dan nakon što je Stipe, pozdravivši se sa svima, otišao u vojsku, majka i omama odvele su Veroniku u bolnicu. Kad se nakon ručka, poput mačke, skvrčila u kutu naše kuhinje i držeći se ispod velikog trbuha tiho zajaukala, majka i omama su se pogledale.

– Čini se da je počelo. Žalila se još jutros. Brzo moramo s njom u bolnicu.

– Srećom da imam dva jastuka pa ćemo jedan ponijet da može umotat bebu.

A kad se sutradan babica Reza vratila iz noćne smjene, još je s vrata kuhinje radosno uskliknula:

– Dječak! I to pravi: tri i pol kile i pedeset dva centimetra! Zove se Adam!

– Sad u kući imamo i Adama i Evu – omama je pomilovala po kosi Evicu, koja je cijelo jutro provela u našoj kuhinji.

– Porod je prošao dobro i mali Adam već sisa. Samo… Teta Reza je zastala pa, pogledavši omamu i majku, kao da se ispričava, nastavila s nelagodom u glasu:

– …Veronika će morat s djetetom u dom. Bili su iz socijalne službe.

Omama je uzdahnula, a majka je zabrinuto pogledala tetu Rezu.

– Nema ni šesnaest godina. I doktor se iznenadio da je tako razvijena. I da vam kažem: jadni naš Kuštro, šteta što je već gore na nebu, jer da je tu, sigurna sam, procvjeto bi od sreće i reko: „Boga ti živoga, mali je isti ko ja!“ A mali Adam stvarno je isti on. Široki Kuštrin nos, plave oči, mesnate usne.

– Bože, prazni nam se kuća. Odlaze jedan po jedan. Juraj pobjego, Kuštro umro, Stipe otišo u vojsku, Veronika i beba će u dom. Ko da je ukleta ova Donjodravska obala 11. Ni kuga nas ne bi tako prorijedila.

I tako smo, od sljedećeg dana, opet jeli samo u jednoj šihti. Kad bi Evica došla na ručak, omama je iz ganjka donijela stolicu, stavila je tik uz moju, pa smo Evica i ja dijelili kut stola, na kojem su se sudarali naši tanjuri.