Donjodravska obala | Drago Hedl

JEDANAESTO POGLAVLJE

u kojem se raspreda kako špiclov
presreće Dadu pred Ribarskim

Zima je stegnula, Drava se zamrznula pa kad je Karčika, gurajući ispred sebe dugačku debelu dasku, prešao na drugu obalu, svi su se ohrabrili. Prvih su nekoliko dana oprezno slijedili njegove stope, a onda se okuražili i hodajući po ledu sami pravili svoj put. Antika je, umjesto kompom, koju je Broko na znakove prvog leda brodićem oteglio u Zimsku luku, sada natovario sanke krumpirom, kiselim kupusom, repom i bundevama, prevozeći ih na tržnicu. Rozika bi, gegajući se, hodala za njim i gotovo da nije bilo dana kad se ne bi okliznula i pala na led.

– Dobro da imala velika, debela guzica pa ne bolilo puno kad padneš – zadirkivao ju je, ali je bio pažljiv i uvijek bi je, kad su se vraćali u Derfl, posjeo na sanke, baš onako kako bi otac ili omama znali vući mene kad bismo išli u dućan, na pijacu ili kod kuma Karla. Ponekad, kad bi se vraćali s tržnice, Rozika mi je znala dati komad bundeve, koji tog dana nije uspjela prodati.

– Sladak kao med, poslije prste lizala.

Nisam mogao dočekati da omama na kriške izreže bundevu i ispeče ih u rerni. A onda je još teže bilo čekati da se ohlade i da se divni okus, meke, sočne bundeve rastopi u ustima, između jezika i nepca.

Cijele zimske praznike Zdravko i ja proveli smo kližući se na zamrznutoj Dravi. Imao sam sanke napravljene od tankih željeznih šina koje su savršeno klizile po ledu. Dok je radio u Ljevaonici, otac je na otpadu kupio tanke šine i njih navario na cijevi koje su držale drvenu sjedalicu, pa su moje sanke bile čvrste i brze i nitko od djece koja bi zimi dolazila spuštati se niz padinu u Vodeničkoj nije imao takve. Ponekad, mlađi od braće Bilek, kad bi se ondje zatekao, uzeo bi moje sanke, uhvatio ih u ruke, zaletio se pet-šest metara i onda se, zajedno sa sankama, bacio na snijeg niz strminu. Poletio je poput kamena iz praćke, sitni je snijeg frcao za njim, a sanke se nisu zaustavile sve do zida Kožare. Ni jedne druge to nisu mogle. Sada smo Zdravko i ja radije bili na ledu smrznute Drave, pa bih s desne obale na lijevu ja vukao njega, a on mene s lijeve na desnu. I tako bezbroj puta. Bili smo tužni što mrak brzo pada i što smo igru morali prekinuti.

Otkako je umro Kuštro, Stipe, Veronika i Evica dolazili su k nama na ručak. Kod Husekovih su večerali. Tako su se moja majka i Ivičina baka dogovorile prvi dan iza sprovoda.

One večeri kad smo se vratili iz Ribarskog doma, kad sam prvi put okusio vino, majka je bila zabrinuta i nekoliko je puta rekla ocu da je pogriješio što se obrušio na onog s brčićima.

– Izložio si nas opasnosti. Znaš tko je on i što sve može. Nisi mu to trebo reć.

– Prekipjelo mi. Nisam više mogo izdržat.

A kad sam uvečer, nakon sprovoda, legao u krevet, još mi se malo vrtjelo u glavi, pa nisam odmah zaspao. Zato sam čuo kad su u sobu došli majka i otac i kad su tiho razgovarali, bojeći se da me ne probude.

– Moramo se pobrinuti o toj djeci – rekla je majka. – Dat ćemo im ručak, vidjet ću s Husekovima da im oni osiguraju večeru, a s gospođom Kašpar da im kupi kruh i mlijeko za doručak. Dok se nekako ne snađu. Onaj iz Šihte obećao je da će tvornica pomoć.

– Ne vjerujem u to previše – rekao je otac.

– Bit će nam teško. Smanjit ćemo obroke. Ponestaje masti, vreća graha je pri dnu, brašna još nešto imamo. Srećom, s krumpirom i kiselim kupusom stojimo dobro. Bilo je pametno da smo prodali gusku i kupili dvije vreće krumpira. A mogla bi pisat bratu da nam još nešto pošalje. Njima na selu ipak je lakše.

– Samo da dođe proljeće, da Drava opadne, pa da opet mogu vadit pijesak. I da nađem koji rimski novčić. Sad imam sigurnog kupca. A kum Karlo obećao mi je posuditi pecštange pa ću sa Šanjikom, njegovim prijateljem, na dravske limane i Sakadaš, na štuke i šarane. Bit će nam lakše kad dođe proljeće. Zima je najgora.

Čuo sam još mamu kako spominje Veroniku i tetu Rezu i nekakav frizerski salon, a onda je njihov govor postajao sve tiši pa mi se činilo da to negdje u daljini nešto govore meni nepoznati ljudi. Ugrijan pod perinom, vidio sam Kuštru kako sjedi u svojoj sobi, nagnut nad rječnikom, a kukavica iz njegovog zidnog sata upravo je izletjela. Kuštrino dobroćudno, izborano lice, načičkano sitnim miteserima, razvuklo se od čuđenja. Ponovio je, od riječi do riječi, onu posljednju rečenicu kad smo ga omama i ja sreli pred uličnim vodovodom:

– Znaš li Dado, boga ti živoga, kako se na engleskom kaže „kraj“? Kaže se: „end“. Samo mi nije jasno zašto na kraju filma uvijek piše „the end“, kad se kaže „end“.

A onda se dogodilo nešto neobično. U Kuštrinoj se sobi odjednom pojavila omama. Kuštro se ustao, uhvatio me za jednu ruku, a omama za drugu. Izašli smo na dvorište i odjednom počeli letjeti. Bilo je čarobno. Ali kad smo nadvisili krošnje orahâ, Kuštro je rekao: „Spustit ćemo maloga na zemlju. Bojim se, boga ti živoga, da nam ne ispadne“. Pa smo se polako spustili. Ostavili su me nasred dvorišta, između zahoda i sobe u kojoj je prije stanovao Juraj. Držeći se za ruke, Kuštro i omama ponovo su poletjeli. Začas su bili iznad krošnji orahâ, pa se vinuli iznad crvenog krova Proleterke. Kao da plivaju, Kuštro je lagano pomicao lijevu, a omama desnu ruku. Letjeli su iznad Drave, prema željezničkom mostu, a omamin crni klot mantil lepršao je na vjetru. Gledao sam ih sve dok se nisu pretvorili u sitnu točku i nestali u plavetnilu.

Ujutro sam omami ispričao san. Mijesila je tijesto za šufnudle, podigla nudlvolger, zastala na tren i rekla:

– Svašta nam dođe u san. Ne vjerujem, kao frau Ema, da snovi imaju neko značenje, al se nadam da me to Kuštro ne šlepa za sobom. Život nam baš nije ružičast, al što bi ja gore na nebu, bez tebe.

Obrisala je brašnjave ruke, stisnula mi dlanovima obraze i poljubila me u čelo. Obraza rumenih od studeni, majka je ušla u kuhinju. Čistila je snijeg na ulici koji je napadao noću.

– Sanjao sam Kuštru – rekoh majci.

– O, Bože! – začudila se. – Ali nemoj to govorit pred Stipom, Veronikom i Evicom kada dođu na ručak.

Obradovao sam se ugledavši Zdravka kako otvara ulična vrata.

– Dođi – rekao je sav zadihan. – Janez je donio skije pa će nas učiti skijat. Pito sam možeš li doć i ti, a on je rekao: Neka prihaja i taj hudič prekleti!

Brzo sam se obukao, zgrabio sanke iz dvorišta i izjurio na ulicu. Čuo sam kako omama viče da ne ostanem dugo jer će brzo biti gotov ručak, ali je pomisao na skije i vožnju sankama po ledom okovanoj Dravi odagnala glad. A kad sam prolazio pored Ribarskog, onaj s brčićima me primijetio i u tren se stvorio pred stepenicama.

– Slušaj – rekao je bijesno – znam da ti nisi kriv, ali znam i da jabuka ne pada daleko od stabla. Reci svom blesavom ocu: Zapamtit će koga je tjerao iz Ribarskog doma. Pa neka poslije svojom ludom glavom udara u zid kad ne budete imali kruha. I pitaj ga ima li za prodaju koji rimski novčić. I još nešto: Pozdravi mamu.