Donjodravska obala | Drago Hedl

PETO POGLAVLJE

u kojem se priča kako je Arnold Dadinog otatu negdje
kraj Dravograda nagovarao da bježe u Austriju

– Ovo vam govorim u najvećem povjerenju – rekla je frau Faler.

Njena šivaća mašina je utihnula.

– Kunem se – jedva se čuo omamin glas.

– Tiče se vašeg muža. I Karla.

– Alzo!

Šivaća mašina nakratko je ponovo zarondala.

– Arnold mi je poslao opširno pismo. Jadni moj sin, ne vjeruje da će još dugo.

– Oh, majn got.

– Rak. Doktori to tamo kažu pacijentu. Rekli su mu: mjesec, najviše dva.

– Majn got – ponovila je omama.

– Arnold se slučajno sreo s vašim Tončikom, kod Dravograda kad su se povlačili. Drugi dan su se razdvojili, ali večer prije toga o svemu su pričali. Tončika se strašno bojo za vašeg Karla. Mjesecima prije toga ni glasa od njega nije bilo.

– Znam. To je i meni napiso u posljednjem pismu. Karlo se zadnji put javio u jesen 1944.

– Tončika je ispričao mom Arnoldu da je Karlo u Princ Eugen diviziji. Bojao se za njega, stalno je bio na fronti, u borbi. O drugom sinu, vašem Toni, nije toliko brinuo jer je znao da je u francuskom zarobljeništvu, na sigurnom. Na popisu je Crvenog križa. Za Alojza je reko: On je najstariji i najsnalažljiviji. Ali za Karla me strah. Na ratištu je, nema još ni 18.

Omama je rekla nešto vrlo tiho. Kao da je zajecala.

– Može šnaps? – upitala je frau Faler.

Čulo se zveckanje čaša i udaranje potpetica po drvenom podu.

– Arnold mi nikad ništa nije piso o ratu. Nije čak piso ni kako mu je u Njemačkoj, ni što radi. Ne znam je li se oženio, ima li djecu. Ovo je prvi put da je spomenuo rat. Piše da je na Dravogradu bio potpuni kaos, rasulo. Bili su kao u toru, izgubljeni, bespomoćni, prepušteni sami sebi, ko ovce koje čekaju mesare. On i Tončika pronašli su na rubu šume nekakvu baraku, nekakvu šupu s alatom i tamo se sklonili da prenoće. Ostali su izgubljeno hodali uokolo, kao da traže nekog poznatog, nekog ko bi im mogo pomoć.

Omama je glasno srknula iz čaše, kao da je rakija bila natočena do vrha, pa je, bojeći se da ne prosipa, otpila gutljaj dok je čaša još bila na stolu.

– Tončika vas je stalno spominjo i govorio: Jadna moja Justa, sirota moja Justa. Sama je u onoj velikoj kući, muž i tri sina su u vojsci. Što će bit s njom, Njemačka gubi rat. Arnold ga je tješio i govorio da je sada najvažnije izvuć živu glavu i bodrio ga da učini sve da se nekako izvuče želi li vas ponovno vidjeti. Predlago je da pod okriljem noći nekako pokušaju doć do Austrije, da nađu u nekom selu dobre ljude i zamole da im dopuste da se kod njih skrivaju mjesec-dva, a onda, kad se sve malo smiri, nastave u Njemačku. Ali Tončika nije htio, mislio je da je s vojskom sigurnije, pa je Arnold otišo sam.

– Karlo je bio naš libling. Umiljato dijete, vunderkind. Nisam ga mogla nagovorit da ostane uz mene, kad su mu otišla oba brata i otac, reko je: Idem i ja. Sjećam se kako je uzeo najnužnije stvari, poljubio me i otišo. Gledala sam za njim, dok je hodo štrekom uz Dravu, s pinklom na ramenu, a onda se okrenuo, nasmijo, mahnuo mi i nastavio sve do željezničkog mosta. Tad sam ga zadnji put vidjela.

– Arnold je sljedećeg dana, kad se uspio prebaciti u Austriju, našao neke dobre ljude, seljake, pomago im u polju, hranili su ga, spavo je na balama slame, u štali, pored njihovih krava. Tek sad mi je to napiso. Prije ni riječi o ratu, još manje o onom što radi. Samo bi mi, dva puta godišnje, za Božić i rođendan, poslao anzishtkartu ili pismo. „Draga mama, dobro sam, živ i zdrav, nadam se da je tako i s tobom“. I to je bilo sve. Tek toliko da znam da postoji. Nikada nije poslo adresu, jedino sam po štambilju znala da je u Holckirchenu. Na atlasu komšije Fridriha vidjela sam da je to blizu Münchena. I to je sve što sam znala.

Ponovo se začula šivača mašina.

– Okrenula sam kaputić na muško kopčanje i proštepala rupice. Kad ga ofarbate, štepanje se neće vidjet. Malo sam popravila ibercug. Još samo da promijenim puceta – rekla je frau Faler.

– Je li Arnold još nešto napiso?

– Ne znam da li da vam to kažem.

– Morate, frau Faler.

– Napiso je da mu je Tončika reko, prije nego su se razišli, kako vjeruje da je Karlo mrtav. I da sluti kako ni on neće dobro završit. Zaplako je kad su se oprostili. I tad su jedan drugom obećali: Tko od nas dvojice preživi, neka javi našim familijama gdje smo se zadnji put vidjeli.

– Arnold vam to nije reko sve do sad?

– Nije. Sad je napiso da se osjeća krivim što nije Tončiku, svog majstora kod kojeg je izučio zanat, nagovaro da pođe s njim. Mnogo kasnije, kad je već bio u Njemačkoj, sazno je da su sljedećeg dana Tončika i njegova jedinica pobijeni. Drava je bila crvena od krvi. Ovaj dio pisma ću vam pročitat.

Čuje se omamin uzdah i tupo udaranje potpetica po drvenom podu. Zatim škripa ormara, pa ponovo udarci potpetica. Škripa stolice. Nekoliko sekundi potpune tišine.

– Evo ovdje – govori frau Faler. – Ovdje to piše: „Volio bi da je Tončika živ, da se vratio u Osijek, ali znam da to nije tako. Znam da je pogino. Pa reci Justi, ako je još živa, da sam sreo Tončiku i ispričaj joj sve što sam ti napiso. Dao mi je na rastanku svoj džepni srebrni sat. Reko je: Meni više neće trebat, ja znam kolko je sati. I zaplako. Taj sam sat poklonio onim seljacima u Austriji, u čijoj sam se štali skrivo nekoliko mjeseci. Dao sam im ga na rastanku. I ne ljuti se što ti nisam o tome piso, želio sam iz sebe istisnut taj prokleti rat. Ali obećo sam Tončiki da ću, ostanem li živ, nekako javit Justi o našem zadnjem, slučajnom susretu. Više bi volio da je Tončika bio u prilici javit to tebi. Uvijek se sjetim onoga što je rekao poklanjajući mi sat: ´Ja znam koliko je sati´. Sada i ja znam koliko je sati, moja vekerica neće još dugo“.

– Ni moj Tona ne želi govorit o ratu – rekla je omama nakon duge pauze. – Kad god spomenem Tončiku i Karla, samo odmahne i kaže: Mi im ne možemo pomoć. Mrtvima niko ne može pomoć.

Šivaća mašina kratko je rondala, a omama je nastavila:

– Kad budete pisali Arnoldu, pošaljite mu moje pozdrave.

– Neću mu pisati, jer ne mogu. Nije poslo adresu. Arnold me kažnjava na strašan način. Zna kolko patim što mu ne mogu odgovorit sve ove godine. I sad kad je pri kraju, kad je napiso ovo što je želio da vam prenesem, i sad, frau Justa, on mi se osvećuje. Leži negdje na samrti, u nekakvoj njemačkoj bolnici, pati se, skrhan je od bolova, ali uživa što mu ne mogu odgovorit na pismo. A tolko mu želim napisat da mi je žao što sam ja bila ta koja ga je nagovarala da ode u vojsku. Ja sam mu rekla: „Arnolde, to je tvoja šansa. Kad rat završi moći ćeš birat što oćeš. Vidiš kako nam je teško otkako ti je umro otac, vidiš kako mi se grbe leđa uz šnajdersku mašinu. Ne mogu te školovat, godine ti idu“. A on je samo gledo u zemlju i rekao: „Bojim se mama. Nisam ja za rat“. Onda sam se izderala na njega, rekla sam da ga može bit stid, da je kukavica, da su svi njegovi vršnjaci iz ulice ošli u vojsku, spomenula sam mu i vašeg Karla i Tonu i Alojza. Ja sam, frau Kenig, kriva što je otišo. Vi ste vašeg Karla htjeli zaštitit, sačuvat ga, a ja sam mog Arnolda otjerala u rat. I znam da mi se zbog toga sveti, da mi to nikada nije oprostio. Zato mi ni sad, kad umire, ne želi poslat adresu i pružit priliku da mu napišem: „Oprost sine, pogriješila sam, žao mi je“. Možda se, da je osto ovdje, ne bi razbolio, možda ga ne bi zakačila ta opaka bolest. Strašno se grizem, frau Kenig, žderem samu sebe i nema ni jedne suknje, ni jednog kaputa, ni hlača, na kojima nisu ostale moje suze dok sam ih prepravljala.

Dvije žene ponovo su zajecale.

– Ja sam fertig s poslom – rekla je frau Faler nakon duge stanke.

Skočio sam kao ofuren i iz mračnog forcimera istrčao na dvorište. Sjeo sam na ljuljačku okačenu o granu trešnje i nogama se odgurnuo od zemlje. Zrak je zafijukao, grane se zanjihale, nekoliko suhih listova palo je na zemlju, a par nemirnih grlica vinulo se u nebo.

– Dado, dođi. Kaputić je gotov. Sada ga nosimo na farbanje. Sišao sam s ljuljačke i u tren se stvorio pred omamom. Gospođa Faler izlazila je iz mračnog predsoblja u kojem sam do maločas čučao sakriven iza hrpe kaputa, hlača i haljina. U ruci je nosila maleni smotuljak.

– Ovo je za tebe. Čim si došo s omamom, odmah si otišo na ljuljačku, nisi ih ni probo kad sam te ponudila. Znam da voliš vanil krancle.