Donjodravska obala | Drago Hedl

ŠESTO POGLAVLJE

u kojem milicija kaže da imaju dokaz
kako je omama ukrala nakit

– To je strašno, kažu da je Justa Kupanovčevima ukrala zlatninu.

– Isuse bože!

– Netko je provalio u kuću Kupanovčevih i odnio im zlatni i srebrni nakit.

– Ali zašto misle da je to učinila Justa? Već godinama radi kod njih i nikad im ništa nije falilo.

– Kupanovčevi ne sumnjaju na nju. Kad sam u miliciji saznao zašto su je odveli, otišao sam k njima. Odmah s vrata su mi rekli: „Mi znamo da to nije uzela Justa, ona je poštena žena“.

– Kad su primijetili da im fali zlatnina?

– Oko frtalj dva gospođa se vratila iz škole, spazila da su vrata ormara u sobi otvorena i da je odjeća razbacana. A kad je otvorila malu ladicu ispod psihe, vidjela je da nema zlatnine. Telefonirala je suprugu i on je pozvo miliciju.

– Zašto milicija misli da je to učinila Justa?

– Prvo su posumnjali na braću Bilek. Pokupili su ih za ručkom, u njihovoj kući, odvezli u podrum milicije i dobro propustili kroz šake. Ali braća Bilek još su u džepu imala vozne karte. Provjerili su njihovu priču pa ih pustili. Posljednja tri dana, sve do danas u podne, bili su u Vinkovcima, a onda sjeli na vlak. Sada milicija kaže da je zlato ukrala Justa. Čuli su od Kupanovčevih da ima ključ od njihovih ulaznih vrata.

– Pa kakav je to dokaz? Justa taj ključ ima godinama.

– Kad je milicija pustila braću Bilek, vratili su se u stan Kupanovčevih i pitali ko je posljednjih dana dolazio u njihovu kuću. Rekli su: „Niko osim Juste“. „A ko je Justa?“, pitali su. „Ona je bedinerica, sprema nam kuću i pere veš“. „Kako se preziva?“. „Kenig“. „Kolko dugo je kod vas?“, pitali su. „Već pet godina. Imamo u nju puno povjerenje. Dali smo joj i ključ od kuće“. Onda je policija otišla, ali su se vratili nakon sat vremena. „Sigurni smo da je ona ukrala zlato“, rekli su Kupanovčevima. „Kako ste to zaključili?“, upitala je gospođa. „Vidite, njen je sin osto bez posla prošle jeseni. Niko u kući ne radi. Bez stalnih su prihoda. Što mislite od čega živi njih četvero?“.

Majka je briznula u plač.

– Ak’ smo sirotinja, nismo lopovi.

– Nemaju oni nikakvih dokaza. Ali, najjednostavnije im je optužit Justu. I ona je, kao i ja, na crnoj listi. Imaju pik na našu familiju i sad im se sve odlično poklopilo: Justa je odlazila u njihovu kuću, imala je ključ. Znaju da već mjesecima ne radim, da nemamo božjeg dinara, da nam treba novac. Justa je ukrala zlato da bi ga prodala. Kad su im Kupanovčevi rekli da kod njih sprema već godinama i da im nikada nije falila ni jedna maramica, odgovorili su: Dok joj je sin radio, imali su za život. Sada ne radi, pa je ukrala, bez dinara su.

– Sirota Justa.

– Dok sam razgovaro s Kupanovcem i njegovom ženom, zazvonio je telefon. Zvali su ih iz milicije. „Imamo dokaz“, rekli su. „U jednom odjevnom predmetu u ormaru drugarice Kenig našli smo sakriven džepni srebrni sat. Na koricama su slova N.K. To je sigurno sat druga Nenada Kupanovca, jer su to početna slova njegovog imena i prezimena“. „Nismo imali srebrni džepni sat“, rekao im je Kupanovac.

– Bože! Pa rekla sam im da slova N.K. znače Nikola Kenig i da je to bio sat tvog djede Nikole.

– To sa satom ih je pokolebalo. Mislili su da imaju dokaz. Rekli su Kupanovcu da su na više mjesta u njihovoj kući našli otiske Justinih prstiju. A on im je odgovorio u slušalicu: „Čujte, ja sam sudac. Pa kakav su vam dokaz njeni otisci, kad je žena dolazila u našu kuću da bi spremala“. Onda su ih pitali za one rimske novčiće, jesu li im pripadali.

Nastala je stanka, samo se čulo majčino jecanje.

– Neće je valjda zlostavljat?

– Nadam se da narodna milicija ne tuče starice.

– Sigurno će tražit da prizna.

– Justa je tvrda. Kako da prizna nešto što nije učinila. Morat će je pustit. Sutra će sigurno izać. Otići ću ujutro pred nju.

– Ponesi joj Hoffmannove kapi, ako je ipak ne puste.

– Pustit će je sigurno. Ne mogu držat nevinu ženu.

Čuo sam kako se stolice pomiču i znao da su majka i otac ustali i da iz kuhinje kreću prema spavaćoj sobi.

– Isuse, što ovo dijete radi ovdje?! – začudila se majka kad me spazila u omaminom krevetu.

Pomilovala me po glavi. Pretvarajući se da me njen glas probudio, otvorio sam oči.

– Hajde u svoj krevetić – rekla je.

– Spavat ću ovdje u omaminom krevetu, a kad se vrati, premjestit ću se u svoj.

– Dobro. Lijepo spavaj.

Poljubila me u čelo i otišla za ocem u spavaću sobu. Usnuo sam omamu kako stoji pred psihom u sobi Kupanovčevih, sva u zlatu. Na svakom prstu, osim na palčevima, presijavao se prsten. Zlatna ogrlica visjela joj je oko vrata, minđuše su svjetlucale na ušnim resicama, na prsima je sijao broš, oko zapešća narukvice. A na glavi je blistala velika zlatna kruna, na kojoj su blještali dijamanti.

– Ja sam majka kraljica – rekla je ponosno, iskoračivši lijevom nogom. Isprsila se, blago nagnula glavu udesno, isturivši bradu. Onda smo oboje prasnuli u zarazni smijeh, a omama se toliko zacenula da se zgrčila i uhvatila za stomak, pa joj je kruna sletjela s glave. Nekako suspregnuvši smijeh, uspjela je reći:

– Ipak sam prošla bolje nego Marija Antoaneta. Meni je pala samo kruna, ali je glava na ramenu.

– Tko je Marija Antoaneta?

– Pričat ću ti jednom. Imamo dobro prezime. Ne zovemo se uzalud Kenig. Sada si moj princ, a kad odrasteš bit ćeš kralj.