Donjodravska obala | Drago Hedl

SEDMO POGLAVLJE

u kojem Stipe pokazuje ljubičaste fleke po prsima

Jedva sam prepoznao Stipu kad je ćelav, blijed i mršav ušao u našu kuhinju. Ni traga od njegove bujne kose; tjeme kao ljuštura morskog ježinca, jedne od onih kakva je među školjkama i pužićima izložena u maloj staklenoj vitrini pred kabinetom za biologiju u našoj školi.

Omama i ja kartali smo šustera. Majka je otišla do tete Nevenke, a otac se s kumom Karlom uputio u Gornji grad, da mu pomogne uramiti stakla na prozorima kuće nekih njegovih poznanika. Vani su lepršale prve snježne pahulje, u kuhinji toplo, širi se ugodan miris čaja od bazge.

– Frau Justa, jako mi je žao što ste zbog mene morali u miliciju.

– Ljuta sam na tebe, i to fest – rekla je omama i otpuhnula dim cigarete. Otkako je tata ostao bez posla, omama je rijetko pušila i tek bi ponekad zapalila cigaretu, ali nikad više pred majkom. Gledala ga je prodorno nekoliko trenutaka, a onda rekla:

– Stvarno sam fest ljuta, ali ne zbog toga što sam morala na miliciju, nego zato što si pacer i nisi uspio zdimit.

Stipe šuti i sagne ošišanu glavu.

– Lijepu su ti frizuru napravili – rekla je omama i dlanom prošla po Stipinom tjemenu. – Sad će cure poludit za tobom.

– A pogledajte ovo!

Stipe je svukao džemper i raskopčao košulju. Koža na prsima, ispod koje se vidjelo svako rebro, bila je prepuna ljubičastih masnica, obrubljenih žućkasto-zelenkastim okvirom. Stajao je nekoliko trenutaka, pa se okrenuo da bismo mu vidjeli i leđa. Dvije ljubičaste fleke, jedna iznad desnog bubrega, druga ispod lijeve lopatice, gotovo su se spojile.

– Slomili su mi dva rebra. Kad se nakašljem ili kihnem, vidim sve zvijezde. Mlatili su me čime su stigli, najviše pendrekom.

– Siroto moje dijete.

– Sve je bilo u redu do Zagreba, ali kad sam sjeo u vlak za Maribor, negdje iza Celja, u vagon su ušla dva milicajca. Prošli su hodnikom, pogledali me, a onda se vratili i pitali kamo putujem. Reko sam da ću u Mariboru radit u pekari. Nisu ništa odgovorili, ali su ubrzo došla dvojica u civilu i naredila da pođem s njima u susjedni vagon. Doveli su me u kupe gdje su, s lisicama na rukama, već sjedila trojica momaka. Imo sam zamotanu ruku, pa me jedan od one dvojice u civilu pito što mi se dogodilo. „Ruku mi prignječila drvena ograda kamiona kad smo istovarivali vreće s brašnom“, reko sam. „Je li bilo gadno?“, upitao je. „Prilično“, odgovorio sam. Ščepao me čvrsto ispod miške i naglo strgnuo zavoj s ruke, ispod kojeg su ispale dvije novčanice od 20 maraka i slika na kojoj smo nas dvoje, frau Justa, kad nas je Miheljenko slikao kraj Jurajevog motora. U pozadini se vidi naša kuća i na njoj broj 11. „Stvarno gadno“, rekao je onaj u civilu. „A sad će biti još gadnije“ – bilo je zadnje što sam čuo prije snažnog udarca u glavu. Kad sam došao k svijesti imao sam lisice na rukama, baš kao i ona trojica stisnuta u kutu kupea. „Misliš da si pametniji od milicije?“, rekao je onaj drugi civil i laktom me udario u rebra. „Znamo mi sve vaše trikove, majku vam jebem“, nastavio je i munuo me još jednom u slabine.

Omama je pružila Stipi šalicu čaja.

– Bazga je zdrava. Dobra je za bubrege, a ti si dobio po njima.

– U Mariboru su me ispitivali, pitali odakle mi dojč marke i zašto sam htio pobjeć preko granice. Dugo su gledali sliku na kojoj smo ja i vi, frau Justa. Pitali su o vama i kome sam nosio tu sliku. „Htio sam je dati sinu gospođe Kenig, ako ga sretnem u Njemačkoj“, rekao sam, a jedan od one dvojice pljusnu me po licu. „Kakva gospođa, majku ti jebem, da ti majku jebem“, rekao je. „Tko te je to naučio?“. Onaj drugi u desnu je ruku uzeo pendrek i počeo se lagano udarati po ispruženom lijevom dlanu. „Zašto si nosio sliku?“, dreknuo je pa me opendrečio po leđima. Onda sam priznao. Ispričao sam kako sam došao do Alojzove adrese. „U Njemačkoj nikog ne poznam pa sam htio pronaći čovjeka koji će mi pomoć dok se ne snađem“, rekao sam. „Namjeravao sam nekako doć do njega, a kako bih ga uvjerio da ne lažem, ponio sam sliku na kojoj se vidi Alojzova mati Justa i kuća u kojoj je odrasto“. Pitali su me kako bih ga našao. „Znam nešto njemački“, reko sam. „Gdje si naučio?“, nastavili su. Odgovorio sam da ste me učili vi i Tona. „Ko je Tona?“, prosiktao je onaj drugi. Rekao sam, frau Justa, da je Tona Alojzov brat, vaš sin. Opet su me ćušnuli, neko se vrijeme pogledavali, jedan od njih potom je izašao iz sobe i vratio se nakon petnaest minuta. „Provjerili smo sve“, rekao je. „Nazvali smo Osijek. Sve znamo. Odmah ćemo te pustit priznaš li ko te nagovaro na bijeg u Njemačku.“ „Niko“, rekao sam. „Niko me nije nagovaro. Sâm sam to odlučio“. Bubnuli su me pendrekom po leđima, prvo jedan pa drugi. „Tko te nagovaro, majku ti jebem đubretarsku?“, urlali su. „Priznaj, tko te nagovorio“. Ali vjerujte mi, frau Justa, iako su me tukli, reko sam: „Možete me ubit, ali govorim istinu. Nisu me nagovarali ni Justa ni Tona“.

Otpio je čaj.

– Znam. U miliciji su mi rekli: „Imaš sreće, drugarice Kenig, što Stipe nije prizno da si ga nagovarala. Da je to rekao zatvorili bi te. Ovako, možeš kući, ali mi znamo da ste ga ti i tvoj sin nagovarali. Dali ste mu sliku, adresu tvog sina u Njemačkoj, dali ste mu 40 maraka, učili ste ga njemački. Mi znamo da vi ne volite ovu državu i da biste najradije da svi iz nje odu“. Isto su rekli i Toni.

– Frau Justa, jako mi je žao što vas je zbog mene ispitivala milicija.

– Bilo pa prošlo.

Stipe je pokrio lice dlanovima.

– Strašno mi je i zbog oca. Boji se da bi mogao dobiti otkaz. Rekao je da ga u Saponiji drukčije gledaju, izbjegavaju i ne pričaju s njim otkad se pročulo da sam bio u zatvoru zbog bježanja preko granice. U miliciji su mu rekli: „Lijepo si odgajao svog sina. Ti partizan, a on bježi preko granice iz države za koju si se borio“. Stalno to ponavlja i govori: „Od čeg ćemo živjet ostanem li bez posla? Ne znam plivati i ne mogu ko Tona vadit pijesak iz Drave, a ne znam ni popravljati brave, ni krpati lonce. Znam samo nosit vreće na grbavim leđima“. Proklinje me, govori da sam ga izdo, da se razočaro, jer mi je vjerovo. Teško mi je, frau Justa. „Gdje ćeš sada nać poso, ko će te primit kad svi znaju što si napravio“, stalno govori i plače. Teško mi ga je vidjet kad plače.

– Sve će to proć i brže neg što misliš. Kad se otopi snijeg koji sad pada, kad grane proljeće, više niko neće o tome pričat.

Snijeg je padao sve gušće. Gledao sam pahulje kako dodiruju prozorsko okno i klize niz staklo, topeći se i pretvarajući u sićušne kapljice.

– Frau Justa, ima još nešto. To će dotuć oca.

– Mislim da znam.

– Veronika mi je rekla da je u drugom stanju. „Moram to nekom reć. Ne mogu više izdržat“, povjerila mi se. Očajna je, ne zna što da radi. Onaj prokleti Juraj napravio joj je dijete i pobjego. Otac neće preživjet kad to sazna. Što da radimo, frau Justa? Bojim se i za oca i za Veroniku.

Omama je šutke posegnula za kockicom šećera iz džepa svog crnog klot mantila, natopila je s nekoliko Hoffmannovih kapi i stavila u usta.

– Svi će govorit da je fuksa, a Veronika to nije. Iskoristio ju je onaj šuft i hohštapler – govorila je gurnuvši jezikom kockicu šećera pod obraz.

– Bojim se za tatu, frau Justa. Ni Veronika ni ja ne možemo mu to reć. Uskoro će saznati, sam će vidjet, trbuh joj je već velik. Što da radimo?

– Nad ovu se kuću nadvio nekakav maler. Na Donjodravskoj 11 do rata su živjeli samo sretni ljudi. Muž i ja uživali smo u naša tri sina. Alojz se tek oženio i živio je s Lidijom tu gdje su sada Husekovi, a tamo gdje ste vi, bili su svekar i svekrva. Muž je radio u trgovini, prodavo je prave engleske štofove za gospodu. Svake druge godine mogo si je priuštit novi ajncug. Imala sam pun ormar klajdi, djeca zbigecana. Onda je došo vražji rat. Poginuli mi sin i muž, drugi sin osto je preko, Tona se pati ko Isus na križu, ja spremam tuđe kuće i perem tuđe klozete i usrane gaće. Vaša se mati razboljela i u ovoj kući umrla; sad je nesreće pogodila tebe i Veroniku. Kao da smo ukleti. Što li će nas još trefit?

– Frau Justa – započeo je Stipe i zastao. Maknuo je dlanove s lica i vidjelo se kako mu niz obraze klize suze. – Frau Justa, možete li mom tati reć za Veroniku?

– Moram prvo s njom razgovarat – rekla je omama, čvrsto zagrlivši Stipu jednom rukom, a dlanom druge pomilovala ga po golom, ošišanom tjemenu.