Donjodravska obala | Drago Hedl

DVADESET I PRVO POGLAVLJE

u kojem milicajac udara pištoljem o stol i kaže
da drug Kening mrzi državu, kao i njegov sin

– Pustili su me pol sata prije Juste – rekao je otac. – Čekao sam ju da ne ide sama po mraku. Kuštro je još unutra.

– Prijetili su da će me strpat u zatvor, ako ne priznam kako je Tona nagovarao Stipu da bježi preko granice – pričala je omama. – Rekli su: Imamo dokaz. Dala si mu Alojzovu adresu u Njemačkoj, učila ga švapski, rekla mu da stavi lažni frbant oko noge i ispod njega sakrije 50 dojč maraka. To je dovoljno za pet godina zatvora, furt su ponavljali.

– Kad su došli po tebe? – upitala je majka.

– Odmah iza jauzne. Pravo iz tvornice odveli su me u podrumsku sobu i stalno ponavljali isto: „Zašto si nagovaro Stipu da bježi preko granice?“. I kad god bih reko: „Nisam“, mlađi od dvojice bi kazao: „Druže Kenig, samog sebe sve dublje guraš u govna. Ako priznaš, bolje ćeš proć“. Onda bi obojica izašla iz sobe, zaključala vrata i vratila se nakon pola sata. I opet isto pitanje. I tako, pet šest-puta.

– O, bože – rekla je majka. – Jesu li te tukli?

– Nisu.

– A vas, Justa?

– Ni mene. Ali prije nego što su me pustili fraj, kad sam zapalila cigaretu i zatražila ašenbeher, jedan od njih je rekao: „Bacit ću ti ga u glavu sve dok ne naučiš da se to zove pepeljara!“.

– Popodne je došo treći – nastavio je otac. – One dvojice nije bilo. Sjeo je nasuprot mene, gledao me u oči i šutio. Imao je revolver, vrtio ga je na stolu. Šutio je pola sata, možda duže, ne znam. Onda je upito: „Druže Kenig, zašto ti mrziš ovu državu? Zašto rovariš? Zašto nagovaraš mlade ljude, naše omladince, našu budućnost, da iz nje bježe?“. Snažno je udario revolverom po stolu da se zatresao onaj mali podrumski prozor. I opet je dugo šutio, a onda nastavio: „Oprostili smo ti što si bio u fašističkoj vojsci, dobio si posao, narodna ti je vlast ostavila dio kuće. Oprostili smo ti sabotažu, onda kad si htio srušiti onaj stup, oprostili smo ti što si iz tvornice krao žicu i kožu, ali ti i dalje rovariš. Ti mrziš ovu državu, druže Kenig. I ne samo da je mrziš nego tu mržnju prenosiš i na druge“. Pa je opet snažno udario pištoljem po stolu. „Sina, koji je tek pošao u školu vodiš da sluša Glas Amerike. Kako je dobio tranzistor? Baš on?“ – nastavio je. – „Učiš ga njemačke pjesmice, a kad se pjevaju partizanske, on šuti. Šuti, jer ih ne zna. Jer, se takve pjesme u tvojoj kući ne pjevaju“.

– I mene su pitali zašto maloga učim švapski. I jesam li napisala onu anzihtskartu koju je slao u Glas Amerike. Jako ih je to zanimalo. I da u Ribarskom domu stalno burgijam protiv komunista i da hvalim Njemačku. A to im sve cinkari onaj špiclov s brčićima. Samo šuti, pravi se da čita novine i sluša ko šta priča.

– Jeste li vidjeli Stipu?

– Ne. Stalno su mi pod nos gurali nekakve papire i govorili da u njima piše sve što je Stipe rekao. Stipi ne gine pola godine.

– A mene su pitali zašto sam Stipu učila njemački kad je u školi učio ruski. Šta će pekaru njemački? Da bolje peče kruh? A ja sam ih pitala šta će mu vraga ruski, jer mu ni ruski ne treba da bi pekao kruh. Onda se je jedan od njih izdero da je za bježanje preko granice bolje znat njemački nego ruski. I da ja to dobro znam, samo da se pravim luda.

– Što su rekli kad su vas pustili?

– „Mi sve o tebi znamo“, rekao je onaj što je udarao revolverom o stol. „Druže Kenig, mi sve znamo. Znamo da petkom postiš i za jauznu jedeš samo kruh, znamo da malog šalješ u crkvu, znamo da u stanu imaš svete slike, znamo da slušaš Glas Amerike i znamo da mrziš ovu državu. Ali, druže Kenig, ti razmisli o svemu. Dobro razmisli. Zvat ćemo te za mjesec-dva, pružit ćemo ti još jednu priliku. Mi nismo kao popovi da opraštamo grijehe za pet očenaša. Mi ih pamtimo, mi ih bilježimo, druže Kenig. Ti ih već imaš dosta. Popovi te uče da s puno grijeha završavaš u paklu. A ti zaključi gdje ćeš završit kad ti mi zbrojimo grijehe. Zato promatraj sve oko sebe, osobito u tvornici, slušaj što ljudi pričaju, pamti, zapisuj. Možda saznaš nešto važno, pa mi sve ovo nekako zaboravimo. Zabašurimo. Naše ponude pametni ljudi ne odbijaju“. I ponovo je udario pištoljem o stol da se zatresla cijela ona tijesna soba, pa zaurlao: „Marš van, da te više ne vidim!“.

– Što je s Kuštrom? Veronika i Evica uplašene su i same?

– Ne znam. Nisam ga vidio. Svakog od nas ispitivali su u posebnoj sobi. Ali siguran sam da Stipu nisu slomili, siguran sam da im nije reko da sam ga nagovaro na bijeg. Da su to imali, ne bi me pustili.

– Možda će lomit Kuštru.

– Kuštro je čestit. On mi neće tovarit.

– Što im je značilo ono da će te zvati za mjesec-dva?

– Što god da je značilo, ja im neću drukat.

Nastala je šutnja, a onda je omama rekla:

– Idem do Veronike i Evice i bit ću s njima dok se Kuštro ne vrati. Jest da je njihov brat žmukler, jest da me usosio, ali one nisu krive.

Cvokotao sam zubima od studeni, bosonog, samo u gaćicama i majici bez rukava, naslonjen na vrata koja su spavaću sobu dijelila od omamine, stisnuo sam kvaku i zaslijepljen svjetlom ugledao omamu, majku i tatu kako na njenom krevetu sjede pod lampom.

– Žedan sam. Puno sam plakao danas, pa sam ožednio. Svi su se nasmijali. Omama me stisnula i ljubila, tata me pomilovao po glavi, a majka je rekla:

– Popij vode i natrag u krevet. Sutra moraš u školu.