Donjodravska obala | Drago Hedl

DVADESET I DRUGO POGLAVLJE

u kojem teta Nevenka kaže: Platit će mi to, kurvin sin!

Otkako je Trendo otišao na mađarsku granicu braniti Jugoslaviju od Rusa, Zdravkova mama nas je svaki dan posjećivala. Uvijek je nosila malu limenu kutiju iz koje bi istresla šaku kave, a onda izbrojala osamnaest zrnaca, odvojila ih u stranu, a ostatak vratila u kutiju. Devet zrnaca dovoljno je za šalicu kave, rekla je, pa bi ih stavila u mesingani fildžan i počela mljeti. Mi smo pili Divku, a omama je govorila kako je cikorija zdravija od kave. Zdravkova je mama pričala da je Trendo u oficirskoj kantini povoljno nabavio pravu brazilsku kavu, jer si ona ne bi mogla priuštiti taj luksuz. I tako su majka i teta Nevenka popodne pijuckale kavu, čavrljale i smijale se kad je teta Nevenka rekla kako je Lorenz dočekuje kod Aksmanove kuće i stalno joj govori da bi s njom o nečemu htio ozbiljno razgovarati.

Znam ja o čemu – rekla je majka. – Stari bi se jarac ženio. A ja sam u ganjku držao u krilu tranzistor, mijenjao stanice i slušao glazbu. Čim bi Nevenka ušla, omama bi otišla iz kuhinje i preselila se na šamlicu pod orah. Nije željela imati s njom posla jer misli da je Trendo ukrao kavu.

– Špila damu, a obična je soldatuša.

Otkako se dogodilo ono s milicijom, omama je bila potištena, uvukla se u sebe. Voljela je biti sama i često bi znala reći:

– Ti si moje najbolje društvo!

Ivičina baka nekako je nanjušila kad se u kuhinji kuhala prava kava, pa bi uvijek našla neki razlog da dođe pod naš prozor, čim se miris proširio dvorištem.

– Uh, kakti fino miriši – rekla je stojeći kraj otvorenog prozora, duboko uvlačeći zrak kroz nos pa ga polako ispuštala, onako kako bi to omama činila s dimom prve jutarnje cigarete.

– Prava brazilska – odgovorila je Zdravkova mama, ali je nikad ne bi pozvala da s njima popije kavu.

– Vi, bumo rekli, uživate kakti prava gospoda.

Teta Nevenka i majka nisu prekidale razgovor, ignorirajući Ivičinu baku. Znale su da i ona želi piti brazilsku kavu. A ja bih pokupio tranzistor, od kojeg se nisam razdvajao, i sjeo kraj omame na još toplu zemlju kasnog jesenskog popodneva.

– Podmetni klocnu pod guzu i stavi papndekl, nije više za sjedenje na zemlji – rekla je, blago me prekorivši.

Vrtio sam stanice na tranzistoru i tanku crvenu skalu zaustavio svaki put čim bih naišao na glazbu ili govor.

– Ovo je mađarski – rekla je omama.

Ili:

– Ovo je talijanski.

Ili:

– Ovo je francuski.

– A kad bi rekla: „Ovo je engleski“, naćulio sam uši. Ništa nisam razumio. Engleski koji sam učio kod Kuštre zvučao je posve drugačije.

– Jesi li sigurna da je to engleski? – upitao sam.

– Ziher. Ne špreham engleski, ali ga prepoznajem. Kao i francuski i talijanski i mađarski i ruski.

– Večeras, kad budem išo Kuštri učit engleski, ponijet ću tranzistor i pustit mu ovu stanicu da kaže o čemu pričaju.

Omama se nasmijala. Ulična vrata su se otvorila, na njima se pojavio Zdravko i prstom mi pokazao da izađem na ulicu. Odnio sam tranzistor u kuhinju i rekao majci:

– Odoh se igrati sa Zdravkom.

Ulica je bila pusta, jedino je dolje u Ribarskog domu, za tri stola koje je na malu terasu iznio Lazo sjedilo nekoliko kožarskih radnika. I naravno, onaj s brčićima, u kožnoj jakni.

– Čujem da si dobio tranzistor.

– Da.

– Tko ti ga je poslao?

– Dobio sam od Glasa Amerike. Napisali smo tko je bio prvi američki predsjednik, omama je kupila dopisnicu, poslali smo i izvukli me.

– Sretan si ti. Nisam znao da slušaš Glas Amerike. I što kažu Amerikanci, hoće li nas napast Rusi?

– Bio sam samo jednom kod Huseka, kad me poveo Kuštro. Inače me tata ne pusti.

– A on sluša?

– Da.

Onda smo šmugnuli u mali Zdravkov stan. Upro je prstom na ormar. Između nekoliko dunja, kočio se, pun tajni, Trendin sivomaslinasti drveni kovčeg.

– Ajmo ga otvoriti – rekao je Zdravko. – Moja je mama s tvojom tek počela pit kavu.

– Misliš da imamo cajta?

Kimnuo je glavom. Napravio sam lopovske ljestve i Zdravko se vinuo do ormara. S lakoćom je podigao kofer.

– Hm. Prilično je lagan.

Spustio je kofer na otoman. Uzeo je škare i prerezao tanku špagu provučenu od bravice do poklopca. Oba kraja špage bila su zalijepljena za poklopac crvenim pečatim voskom.

– Kad vidimo što je unutra – najavio je Zdravko – opet ćemo ga zatvorit. Šibicom ću ugrijat vosak, vidio sam kako to radi djed kada pečati boce napunjene rakijom.

Ali bravica je bila zaključana. Zdravko se na trenutak zamislio, a onda ispod ormara izvukao kartonsku kutiju punu alata, šarafa i čavlića.

– Sve to Trendo je ukro iz kasarne – rekao je, uzeo šrafciger sa sivomaslinastom drškom i vješto odvrtio četiri vijka koji su držali malu bravu. Svečano je podigao poklopac, a na licu mu se pojavilo razočaranje. U koferu je bilo uredno složeno tamnoplavo prugasto odijelo, crne cipele, siva košulja i vesta, gaće i čarape, tri kutije brazilske kave i frulica u kožnoj futroli, te mnogo pisama i slika.

– Sranje – rekao je.

Uzeo je nekoliko slika i pažljivo ih počeo gledati. Na jednoj od njih Trendo je stajao na tenku, između nekakve šume i rijeke. Na drugoj je sjedio na travi s grupom vojnika. Jeli su nešto iz metalnih porcija i svi su se smijali. Trendo je bio u sredini, s frulom prislonjenom na vrh usnica. Svi su gledali u njega.

– Nisam znao da svira frulicu – rekao je Zdravko, a onda počeo prevrtati po pismima.

– Ko mu je to piso? – upitao je gledajući u koverte.

Nismo raspoznavali slova napisana tamnom tintom na plavim omotnicama.

– To je sigurno na makedonskom.

U sljedećem pismu Zdravko je pronašao dvije slike. Na njima je bila žena u haljini s velikim ružama. Do nje su stajale dvije djevojčice, obje u bijelim haljinicama i prugastim mornarskim bluzicama. Kosa im je kečkama bila svezana u repiće. Smijale su se. Žena u haljini s velikim ružama držala je u naručju bebu, zamotanu u jastuk iz kojeg je virila majušna glava. Na drugoj slici žena je gurala duboka dječja kolica, a djevojčice su, svaka s jedne strane, išle uz nju. Zdravko je kopao dalje. Pronašao je još dva pisma sa slikama i opet je na njima bila ista žena, ali sada u zimskom kaputu i s maramom. Djevojčice su imale kratke kaputiće i kape na glavi. Bebe nije bilo.

– Ko mu je to? – rekao je Zdravko pa podigao Trendino odijelo da se uvjeri nije li možda pištolj na dnu kofera. Ali nije ga bilo.

– Bio sam siguran da su u koferu pištolji i meci jer je Trendo reko da ga ne smijemo otvorit ni za živu glavu – jadao se. – Vojna tajna, reko je.

Razočarano, počeo je spremati pisma i slike, kad su se iznenada otvorila vrata.

– Isuse i Marijo! – uskliknula je teta Nevenka. – Ti vraže mali! Zašto si otvorio kofer? Trendo će te ubit zajedno sa mnom.

Stajala je nasred sobe. Zdravko se povukao u kut, a ja sam se skamenio na otomanu.

– Vraže balavi! Nesrećo jedna! – urlala je teta Nevenka i opalila Zdravka po glavi. Ali kad je ugledala pisma i slike u koferu, zastala je. Polako se sagnula, uzela slike, dugo promatrala ženu u haljini s ružama i nasmijane djevojčice s kečkama.

Kad je pogledala one gdje je žena bila u kaputu, strah je nestao sa Zdravkovog lica. I meni je laknulo, jer sam se bojao da će reći mami kako sam zajedno sa Zdravkom otvorio Trendin kofer. Sva njena pažnja sada je bila usmjerena na slike i ženu u haljini s velikim ružama. Kao da ju je iznenada obuzela silna slabost, sjela je na otoman, pokrila dlanovima lice i zaridala.

Malo se pribrala, pa rekla:

– Platit će mi ovo. Krvavo će to platit, jebeni kurvin sin!