Donjodravska obala | Drago Hedl

DVADESET I TREĆE POGLAVLJE

u kojem Juraj pita Veroniku koliko joj kasni

– Neeeeemoj. Molim te, nemoj. Ne mogu danas.

– Ali, samo malo, gospe ti. Samo malo.

– Ne mogu. Ne želim danas.

Duga šutnja. Čulo se nekakvo trzanje, šuštanje odjeće, koju kao da je netko htio skinuti na silu.

– Neeee.

– Samo malo.

– Neee. Ne danas. Ne mogu.

– Kolko ti kasni?

– Kolko ti kasni, gospe ti?

– Pet tjedana. I muka mi je svako jutro, povraćam. I samo bih jela nešto kiselo. Kisele krastavce, kiseli kupus. A meso mi se gadi.

– Ma, dobro. Možda sve bude u redu. Možda je to samo mali poremećaj.

– Neee.

– Zašto si takva, gospe ti? Bit će nam lipo.

– Neee. Ne mogu.

– Dođi.

– Ne danas..

– Kako ću to reć ocu, kako ću mu to reć sada kad je Stipe u zatvoru? Dobar je ko kruv, ali bit će povrijeđen. Bit će silno povrijeđen. Ne znam kako ću mu to reć. Kako ću reć: Tata, ja sam trudna, nosim bebu. I kako će on objasnit komšijama da će mu ćer rodit kopile? Jedva je preživio Stipin zatvor. Neće to podnijet.

– A da pitaš Rezu, pa da to sklonite? Ona je babica. Ona to zna.

– Ti si lud. Govoriš ko da sam flundra. To je grijeh, veliki grijeh. Ne mogu to. Kaznit će me Bog. Već me je kaznio.

– Šta ćemo?

– Ne znam. Ti si kriv. Reko si da ćeš paziti, ali nisi. A preklinjala sam te.

Juraj je rekao nešto što nisam razumio. Nastupila je duga šutnja.

– Kako ćemo živjet? Tamo nikoga ne poznam.

– Za početak bit ćemo kod moje sestre. Imaju veliku kuću i dat će nam jednu sobu. Split je velik, mogo bi lako nać poso.

– Nisam nikada bila na moru.

– Prekrasno, vidit ćeš. Sviđat će ti se.

– Kako ćemo putovat?

– Mojim motorom. Ako krenemo rano ujutro, navečer smo tamo.

– Moram sada ići, da tati ne bude sumnjivo.

– Ostani još samo malo, gospe ti. Jako te želim.

– Nemoj danas. Molim te neeeemoj.

Začulo se uzdisanje, pa tiho stenjanje. Izgledalo je kao da se Juraj i Veronika hrvaju, njihovo dahtanje bilo je sve brže. Onda se čuo Jurajev dugački uzdah i sve se smirilo. Odmaknuo sam uho od drvenih vrata našeg dvorišnog zahoda i, čvrsto držeći tranzistor pod rukom, uputio se prema Kuštrinom stanu, prekoputa. Sjedio je za stolom, s naočalama na nosu, zadubljen nad rječnikom.

– Boga ti živoga, ajde, upali tranzistor, nađi onu stanicu na engleskom, mora da je to London. Slušat ćemo i ja ću prevodit. Ako ne budem znao neku riječ, tu je rječnik.

Upalio sam tranzistor, ali je svirala nekakva glazba. Vrata Kuštrinog stana su se otvorila. Ušla je Veronika; oči su joj bile uplakane i crvene, kao u kunića iz našeg zečinjaka, a grudi ispod uske bluze nadimale se kao da će iskočiti poput zrelog ploda oraha iz raspucale zelene kore kad postane pretijesna.