Donjodravska obala | Drago Hedl

TRINAESTO POGLAVLJE

u kojem Zdravkova mama i teta Reza nagovaraju
Dadinu majku da ode sucu Kupanovcu

Pat dana ništa nismo znali o ocu. Otkako su ga odveli, teta Reza je svakog jutra pravo iz noćne šihte dolazila u našu kuhinju. Čim bi je vidjela, majka se rasplakala i s vrata rekla:

– Ni glasa od Tone. Ne znam ni gdje je, ne znam ni jel živ.

Prije bi je uvijek pitala koliko je beba noćas porodila, ali sada je govorila samo o ocu.

A teta Reza stalno je ponavljala:

– Morate otić kod Kupanovčevih. Gospon Nenad se može raspitat. On je sudija, pozna i boga i vraga.

Popodne bi joj teta Nevenka rekla isto.

– Otiđite kod gosn Nenada.

Ali majka je samo plakala. Od one večeri kad su odveli oca, ručao sam kod tete Reze. Majka nije kuhala, samo bi sjedila za stolom u kuhinji i plakala. Jučer je teta Ema donijela zdjelu ajngemahtes juhe, ali je na stolu i danas stajala, netaknuta. Tanka korica masti uhvatila se na površini.

Čim je teta Reza otišla, izmigoljio bih na ulicu, gdje je Lorenz, šećući poput lava u kavezu, čekao poštara. Hodao sam uz njega do Aksmanove i natrag, hineći da mu pravim društvo, ali sam čekao razglednicu iz Makarske.

– Šta je sa starim?

– Ne znam.

Bio je to sav naš razgovor. Ljut na poštara, Lorenz bi povremeno rekao: „Hm, boga mu, još ga nema“. Ili: „Sigurno se zapričo s nekom udovicom“. Ili: „Sjedi u Lipovom hladu i cuga pivo“. A kad bismo Franju ugledali u Huttlerovoj, s onom velikom torbom okačenom o rame, Lorenz bi se uzmuvao i zbunjeno napravio krug na mjestu, kao da je vidio nešto nepoznato, nešto što mu se ukazalo prvi put u životu. Tada bi naglo živnuo i rekao. „Danas će sigurno nešto bit“. Kad bi poštar prošao pored nas i rekao: „Zdravo dečki, danas ništ za vas“, pa produžio prema Ribarskom domu, Lorenz bi se pokunjio. Vidjevši ga takvog, omama bi znala reći: „Komšija Lorenz je ko pokisla kokoš“. A kad bi prošao pored naše kapije, obratila bi mu se: „Pa nisu valda, hern Lorenz, sve lađe potonule?“. Sada, kad sam i sâm čekao razglednicu koja nije stizala, razumio sam ga.

Otac mi je nedostajao, ali ne toliko kao omama. Znao sam da će se vratiti, da ću ga jednog jutra vidjeti kako na drugoj dravskoj obali lopatom, iz riječnog plićaka, tovari mokri pijesak. Mahnut ću mu, a on će, kad me opazi, otpozdraviti podignutim veslom. Ali s omamom je bilo drugačije. Nju više nisam očekivao. Ipak, još sam ju viđao na mnogim mjestima, kao da se na trenutak pojavila i brzo nestala, kao da ju je nakratko obasjala munja, pa bi ugasnula zajedno s kratkim bljeskom. Kad bih prolazio pored Ribarskog i vidio špiclova da za stolom čita novine, čuo bih njen glas: „Šuft. Da mi je vidit njegov sprovod“.

Zvonjava crkvenih zvona, pak, koja bi iz Ulice bratstva-jedinstva nošena krošnjama lipa u sumrak odjekivala Donjodravskom, podsjetila me na njen komentar: „Popovi lopovi, zovu na misu: ´Dones rajo lemozinu, da pop kupi limuzinu´“.

Sad kad je Zdravkova mama od Aksmanove kuće žurno grabila Donjodravskom, znao sam da bi omama rekla: „Ima nešto važno za reć. Lice joj je špigl. Sve se na njemu vidi“.

Već s vrata kuhinje iz nje je izletjelo:

– Nećete vjerovat, idem kuć s posla i baš pred trafikom naletim na gosn sudiju. I pitam ga, onak u prolazu, bil snaja pokojne Juste mogla k njima naić. A on taman kupovo cigare, pa kaže: Može, nek dođe iza pet. Pa sad se vi spremte, pa kuc-kuc na vrata.

Majka je opet zaplakala, a teta Nevenka strogo je rekla:

– Ništ ne vredi plakat. Treba otić i vidit kako Toni pomoć. A gosn Kupanovac sigurno zna.

Napokon, majka se pokrenula. Čim je Nevenka otišla, iz ormara je izvadila svoju najdražu plisiranu suknju. Kad ju je prošle jeseni izvadila iz paketa tete Irme i obukla pred omamom, blistala je od zadovoljstva. „Kad se malo suzi, bit će ko salivena. Sad možeš špilat gospoju“, kazala je omama.

– Još ću malo prepeglat falte. A ti se obuci pa ćeš sa mnom. Živnula je; kao da je sama odluka što će otići Kupanovčevima već sve riješila. Ali kad je pokušala odjenuti suknju, pogledala je svoj veliki trbuh i opet ju je obuzelo nezadovoljstvo. „Ne mogu je obuć. Bila je loker, sad je knap. Morat ću do gospođe Faler da je proširi“.

– Trudna ste, ništ ne jedete, sam plačete – rekla je Nevenka. Vratila se na brzinu pojevši ručak, da provjeri hoće li majka sucu Kupanovcu. – Ja sam bogme smazala dvije filovane paprike i komad kruva. Janez kaže da voli kad me svugdje ima. A bogme me ima.

Uhvatila se za slabine, pa za butine i stražnjicu.

– Ima me, ima. Žena bez dupeta, da prosti ovo dijete, ko selo bez crkve.

– Ponijet ću gospođi profesor jedan muškatl. Znam da voli cvijeće.

– I ne žurite. Ostante kolko treba dok sve ne ispipate. Pa mi dođite reć, Janez je dežuran, doć će tek ujutro.

Kad smo zašli za Aksmanovu i spustili se Huttlerovom, majka je rekla:

– Možda je bolje da ostaneš u parkiću preko puta i igraš se. Šta ja znam, Kupanovcu možda ne bi bilo pravo da i tebe dovedem. Sigurno želi da ono što kaže ostane među nama.

Prekoputa kuće Kupanovčevih, na rubu bolničkog parka, bilo je malo igralište s ljuljačkom i limenim toboganom. Kad sam se popeo na vrh i sjeo da se spustim, vidio sam gospođu Kupanovac kako majci otvara vrata. I opet sam čuo omamu: „Sad će to Justa pozlatit. Sluga pokoran“. Uvijek je tako govorila kad smo ušli u ajnfort, a onda se bacila na posao.

Ulični prozor do ulaznih vrata bio je odškrinut. Iza njega nalazila se dnevna soba Kupanovčevih. Kad smo omama i ja posljednji put bili kod njih, upravo se u toj sobi okitila zlatninom, govoreći kroz smijeh da je majka kraljica.