Roki Raketa | Zoran Malkoč

31

– Mrzim tog, tog… Mlitavca! Salonskog ljevičara! Dalmatinskog isprtka! O, jasno je meni, njega se Dalmacija htjela riješit, izbacit ga iz sebe ko govno, ali što ga je poslala baš u moje dvorište? Od svih svojih divnih sinova, poslala mi je – NJEGA! – režao je Antonio prigušenim glasom, da ga ne čuje Aneta, pokušavajući bijes stišati vinom. Širom otvorivši svoje užarene oči, proždirao je tipa s kojim je sjedila na klupi u vrtu, onoj istoj na kojoj je Mačka, nema tome ni tjedan dana, zamalo ostvario ono za čim je žudio cijelo ljeto. Bio je to onaj splitski galerist, koji je tog dana doputovao Aneti u goste.

– A za sve si ti kriv! – vikne Antonio okrenuvši se naglo prema Mački, koji je sjedio za stolom prekoputa njega, prebačen preko stolice kao krpa od čovjeka, supijan i malodušan, nemajući snage ni da se čudi tom žestokom ponašanju, toliko neuobičajenom za Antonia – Pa dobro, što si zasro? Nema me par dana i ti već nešto zasereš! Do prije par dana je izgledalo da se stvar dobro razvija.

– Ma pusti, Antonio, ionako je sve to gotovo… – reče Mačka posežući za novom čašom vina. Antonio ga ljutito pljesne po ruci.

– Šta gotovo? Jesam ja rekao da je gotovo? Je l’ ti zato nisam zbiberio harpun među oči, da mi sad kažeš da je gotovo? Kakvo si sranje napravio?

Mačka uzdahne i ponovno dohvati čašu. Ispije je do dna i reče očajno:

– Golemo sranje! Istukao sam Rokija, prijatelja koji mi je samo dobro u životu napravio. I ne znaš, Antonio, kakvo dobro, ne znaš što sve taj pas može! To je anđeo, a ne pas! A ja ga zauzvrat istučem, i to ranjenog!

Mačka spusti glavu i glasom patnika, pomirenog sa sudbinom, ispriča cijelu priču o tom događaju, ne izostavivši ni dio s poljupcem.

– I to je to? – uzvikne Antonio, vidno popravljena raspoloženja – Slušaj, sine, ponekad psa treba naučit pameti. Ipak je ukrao šunku ludog Jere! I još duplo veću od njega.

– Nisam to smio učinit. I ona je u pravu što mi ne želi oprostit.

– Oprostit će ti. Slušaj, Mačka, sviđaš mi se, to znaš. Od samog početka mi se sviđaš. Lud jesi, ali imaš srca. I Aneta je luda, to je naslijedila i od mene i od matere, ali, kako se ono danas kaže, ta dva vaša ludila su kompatibilna. Dobro djeluješ na nju. I ne znaš kako dobro. Ali ja znam. Osim onoga što se dogodilo prve večeri, za što ti nisi nimalo kriv, to su njezine opsesije zbog kojih je toliko vremena i provela po bolnicama, ona je, mogu to slobodno reći, ona je sretna! Neću sad reći da je to samo zbog tebe, ali si dobrim dijelom za to zaslužan. Zato imaj strpljenja. Ja te molim, budi strpljiv. I budi tu. Nemoj odustajat. Pričekaj da ovaj mlitavac ode. Nikad se nisam miješao u njezine stvari, ali sad ću se pobrinut da on ode, i to uskoro! Nema ona ništa s njim, on misli da joj je dečko, a ona… Ona ga u tome ne razuvjerava samo zbog toga što na taj način tebe kažnjava. Ali ništa više. Neće to potrajat. I zato polako. I bez ekscesa, bez uzbuđivanja. Nemoj napravit neku pizdariju, u očima ti vidim pizdariju, čuješ me!? Bez pizdarija!

– Bez pizdarija – obeća Mačka.

Sljedećih dana nastojao je držati se podalje od Anete. Ona je većinu vremena provodila sa svojim galeristom, ali mu je povremeno upućivala značajne poglede, kao da očekuje od njega da počne razgovarati s njom. Bio je to rizik na koji još nije bio spreman, pa se okrenuo rijeci i patnji, odlazeći na duge vožnje gumenjakom ili u ribolov. To mu je barem išlo dobro. Nakon što bi ubacio ulov u čamac, dugo bi zurio u te ribe na umoru, plavila bi ga neka golema nježnost, koja bi se iz njega prelijevala, pa ju je onda usmjerivao prema Rokiju, tepao bi mu i milovao ga sve dok psu ne bi postalo neugodno te se povlačio u najdalji kut gumenjaka, što dalje od Mačke i njegovih cjelova.

Svakog dana je ulov donosio Antoniu.

– A šta ćemo s tolikom ribom, Mačka, bogati? – upita ga on.

– A ne znam, Antonio. Ako ti ne treba, a ti baci.

– A di ću bacit tako dobru ribu!? Slušaj, sutra stiže neko Anetino društvo iz Zagreba i Splita. Da napravim ja velike gradele?

– A napravi.

Mačka je imao najbolju namjeru izbjeći te gradele i to mu je gotovo uspjelo. Izišao je s namjerom da provede čitavu noć vani. Naravno, ne sam. Naći će neku dobru ženu, ne neku za nasip ili birtijski zahod, nego baš neku finu, koju će odvesti na večeru i s njom ugodno i inspirativno razgovarati. Provest će s njom sasvim nevinu noć i dočekati izlazak sunca.

Ali te večeri Kod Đuke nije bilo nikog osim konobara, a uskoro ni njega. Mačka je sjedio sam na terasi, usamljeniji nego one prve večeri u selu kad su mu ukrali narod i proslavu i ostavili ga samog s Rokijem. Sad nije imao ni Rokija. Ostao je tamo, kraj Anete i mirisa gradela.

– I psa bi mi uzeli! – reče Mačka sam sebi – E, pa neće moći!

Otići će tamo, sve će ih lijepo pozdraviti, pozvat će Rokija i povući će se s njim na počinak. Ako ga nečim ponude, lijepo će se zahvaliti i odbiti. Sve će odigrati dostojanstveno.

A kad se vratio do Anetine kuće i vidio čitavo ono društvo, zadovoljno i sito, nažderano ribe koju je on ulovio, kako pije i kako se smije, zaboravio je na sve što je odlučio. Osim Antonia, Anete i njezina galerista, bili su ondje još dvojica slikara, neki likovni kritičar i tri sasvim zgodne djevojke. Mačka odluči s njima zaigrati igru. Možda i zbog Anetine blizine i želje da joj se pred nosom osveti, krenulo mu je dobro, krenulo mu je puno bolje nego čitave te večeri, i uskoro je s najljepšom od njih krenuo prema svojoj sobi. Međutim, tad je, nakon što ju je dobio, naglo izgubio interes za to. Doduše, ne tek tako. Dogodilo se da je galerist poljubio Anetu. Nije to zapravo ni bio pravi poljubac, tek su im se lagano dodirnule usne, ali je čitava scena bila takva da je Mačka nije mogao progutati. Naime, u Anetinom krilu je sklupčan ležao NJEGOV odmetnuti Roki, a galerist se nagnuo preko njega da poljubi NJEGOVU Anetu…

– Sad ti ne smeta pas, a? – dobaci mu Mačka – Pa da, zašto bi ti smeto, i pas ima repić, je l’ de? A ti bi je baš volio uhvatit za repić, žmrkljo jedna!?

Galerist baš nije razumio njegove riječi, ali je po tonu shvatio da to mora biti nešto uvredljivo.

– Vi to meni nešto govorite?

– Tebi, žmrkljo! Repić bi ti!? Moj repić! – vikne Mačka.

Galerist ustane. Bio je prilično zbunjen, ali je svejedno mislio da na ovu Mačkinu dernjavu nekako treba reagirati.

– O kakvom vi to repiću pričate, čovječe? Slušajte, pijani ste, bolje da…

– A!? Pa ti i ne znaš za repić! Nije ti ga pokazala! O, pa to je čudno, to je jako čudno! Jer ona ga pokazuje svima! Ja bih se na tvom mjestu zabrinuo. Žmrkljo!

– Ja vas molim da prestanete – reče galerist, sad već ljutit, pomalo drhteći.

– A znaš što? Nisi ti žmrklja, ti si govno. Makni se, smrdiš. Smrdiš u tri pičke materine!

Galerist zamahne. Ali taj se očito nije tukao. Mačka, koji je jedva dočekao takav razvoj situacije, lijevom blokira njegov mlaki udarac, a desnom ga ponižavajuće udari čekićem posred čela. Zatim ga nogom prelomi u koljenu i baci na zemlju. Tad se sav raspleše, više spuštajući nogu na njega nego što ga je zaista udarao i uzvikujući: „Oh, ugazio sam u govno! Joj, opet sam ugazio! Ha-ha-ha!”.

To potraja sve dok Antonio ne dođe do Mačke.

– Dosta je bilo, Mačka! To se u mom dvorištu ne radi.

Mačka se okrene, pogledavši ga iznenađeno.

– O, koga ja to vidim!? Tatu djevojke s repićem! A onda i vi možda imate repić, a?

Ne odgovorivši ništa, Antonio mu okrene leđa, svuče bermude do koljena, a majicu povuče uvis. Mačka iskolači oči.

– Naravno da ga imam. Ja sam Antonio Condalozzi! A tebe bih sad lijepo zamolio da nas napustiš. Pokupi svoje stvari i odlazi. Zauvijek.

I tako je Mačka otišao iz Davora. Ali ne prije nego što je Anetinu zlokobnu sliku sakrio u utrobu „Urbate”.