Samosanacije | Suzana Matić

BERAČI

Jutros sam trčeći u bukovoj šumi, naišla na berače kestena.

U času u kojem sam prestizala vlastiti pogled koji sam na njih instinktivno odapela, shvatila sam da njegova strelica nije bila ni netrpeljiva, ni slavodobitna… jer sam si je, koja baš jako svojatam tu šumu, ali s tim svojim potpunim povjerenjem u njenu pripadnost meni… u posvemašnju nemogućnost njene izdaje, odustajanja, kolebanja

– sućutnu, mogla dozvoliti.

Dopustila sam si tu bahatost da na te ljude što blude mojom šumom, ne gledam kao na uljeze, pa čak ni podsmješljivo, nego – sažaljivo,
i da se, koju je jako teško začuditi, ipak u čudu zapitam u kojoj suludoj mjeri čovjek može biti idealist.

U času u kojem sam na kućnom pragu izuvala svoje letačice, shvatila sam da je trebalo pregristi vlastitu misao
jer je, van granica moje šume, traženje kestena pod krošnjama bukvi

– moj kismet.