Samosanacije | Suzana Matić

NEMOJ!

Na str. 93. knjige koja mi je dopala:
Ljubav dolazi kad joj se najmanje nadamo i kad je ne tražimo.

Ja ti se ne nadam uopće. Ne tražim te ni najmanje.
Čak me ni ne zanimaš.
Ali svejedno, nemoj se nizaboga osjećati pozvana da mi zato pozvoniš na vrata.
Neću ti otvoriti.
Iskreno; ne podnosim te. Kvarna si, razmažena… nesnosna.
Od mojih podočnjaka. Od mog ne sno – sna.

I nisam te se sjetila… moj bože, ni sama ne znam koliko te se nisam sjetila.
(tisućučetiristošezdesetidva dana, šesnaest sati i dvadesetijednu minutu)
Ni ne pamtim te.
Pa to što kažeš da smo jedna drugoj obećale da se nećemo razdvojiti,
da će nam misli biti istovite,
da će nam se uzdasi od duša u istom koraku otkidati…
ja zbilja ne znam o čemu ti to govoriš.
A ako je i bilo, ja sam zaboravila.
Kunem se na svih svojih preostalih jedino stranih jezika,
na oba tamna klokotava zdenca,
na tisuću i jednu noć izgužvanih pisama,
na tri planine neprevedivih priča i pedesetsedam pjesama neuređenog toka,
da ni jednom na tebe pomislila nisam.

Nijednom.

I ne samo da ti se ne nadam, ne samo da te ne tražim…
Ja ti zabranjujem da dođeš.
Što kako? Lijepo. Lijepo – zabranjujem. Vidiš i to mogu.
Jer ja mogu sve što hoću. Ja sam jača. Ja sam jača uvijek bila.
Ja sam pobjednica svakog šumskog maratona, svakog oglasa za posao, svakog psiho testa,
ja sam 100 od 100 bodova u 100 od 100 pokušaja,
ja sam ispunjeni san koji nitko nije ostvario
… kojeg se nitko ni usuditi sanjati nije smio.

Ne trebaš mi.

A ako ipak budeš toliko glupa da dođeš – ja te neću čuti kad ćeš zvoniti;
Iščupala sam zvono iz žice.
A ako ćeš zakucati – ja te svejedno neću čuti;
Udubljena sam u život.
Pa čemu kucati, ako znaš da ja gluho radim i gluho pišem i gluho izlazim i putujem i gluho družim se
…ljubim.

Da – ljubim. Što si zraknula?
Jesam – jesam dozvolila da me poljube, jesam dozvolila da me dodirnu,
da mi u oči zagledaju, da mi privjesak na lančiću zagrizu, da mi prste iz stisnute pesti razmrse…
Jesam. Vidiš, mogu bez tebe
… gluho.

Mogu ovako gluho bez tebe zauvijek. Pa ti neću otvoriti nikada.
Pa i kad bi ti zauvijek spavala sklupčana pred mojim vratima.
Pa i kad bi me čekala svih onih tisućučetiristošezdesetidva dana, šesnaest sati i dvadesetijednu minutu
koliko ja ni sekundu tebe čekala nisam.

Pa i kad bi deset godina držala opsadu od tisuću ahejskih brodova na mom pragu.
Ja mogu izdržati tri Homerove Ilijade i napisati još četiri svoje naizust,
sve do zadnje zadnjicijate u junačkom heksametru koji ne posustaje ni u jednom pjevanju
i neću oslabiti;
ja imam toliko zaliha unutar svojih zidina da bih njima mogla i tebe nahraniti još ovoliko
… dva puta.
A što se darova tiče; Timeo Danaos su slova pod špijunkom s moje strane vrata.

Zato budi mudra bar jednom u životu; odustani.
Mani se ćorava posla.

A ako ipak pozvoniš…
i ako će zvono ipak raditi… posve slučajno,
i ako ti posve slučajno otvorim vrata,
i ako te posve slučajno ne otjeram
… ni vodom, ni metlom, ni tamjanom, ni nepopustljivim zadnjim pjevanjem,
i ako ti dozvolim da na tren zaviriš u unutrašnjost iza širokog bedema… slučajno,
kroz obrnutu špijunku, kroz ćorave oči s blijedoplavim podočnjacima…
to je samo zato što sam čekala nekog drugog.

I ako on i ima tvoje lice… ne utvaraj si; to je samo zato jer ti imaš njegovo.

I ako je to lice savršeno…
kakav je to neprijatelj koji nije savršen?