Samosanacije | Suzana Matić

ŠTO KAKO?

da su mi te izgatali iz dlana,
da su me cijeli život upozoravali,
da si me ipak pronašao svojom,
da se kajem što sam zakasnila,
da si blijed i bolećiv i da mi svoje izgužvane listove četveroprezima šalješ,
da si jak i visok i da mi koljena klecnu svaki put kad me u oči pogledaš,
da mi se kad ja zavirim u tvoje oči haljina zacrveni i stidna izgori,
da je cijeli Nevski Prospekt samo jedna linija tvog dlana,
da si besraman i lud,
da si pjesnik i nepismen,
da mi pričaš na šesnaest naših jezika i dva još mekša ruska,
da si jako mlad i strašno star,
da mi ukradeš sve što imam,
da tražiš i ono čega nikad nije bilo,
da nađeš,
da si sjajnog oka koje ne zalazi i koje zna namignuti,
da sve o meni znaš i ništa ne pitaš,
da nikad ne staneš da sve o meni pitaš,
da pronađeš svaku moju stazu koja bridi,
da stazama premrežena svakoj svojoj stazi zavidim,
da su mi usne plave dok te nema,
da me ne zametneš,
da me ne izgubiš,
da jurišaš i osvajaš,
da mi znaš nanjušiti trag,
da si glagol oko mog pupka,
da si imenica u mom zagrizu,
da imaš znak od rođenja iznad gornje usne…

da na njega nikad ne položim prst.

eto kako.

što tu nije jasno?