Samosanacije | Suzana Matić

UBOJICA

nakon što sam ono jednom ubila ljubav stihom
mislila sam…
dakle ja sam ta koja je napokon stala na kraj i toj ljubavi,
ja sam ta koja je jednog dana odjenula crveno,
uzela mač u svoje ruke i…
…
…
ja sam ta koja je onda dobila aplauz i na koju su bacili konfete…
ja sam taj gratis ubojica koji je drage volje obavio prljav posao…
(moram nekako prodisati)
mislila sam…
ovako se osjeća netko tko ne stigne shvatiti da je vodio tigra na svilenoj uzici,
netko tko je upravo počinio ubojstvo na mah,
netko tko iz svoje kvarne prirode čula naglo skrene u neoprostivu prirodu zločina,
(udah – izdah – možeš ti to…)
mislila sam…
dakle ovo su ruke koje su pretvorile sve svoje sjekire u pera, udarile njima,
pa ih onda prestravljeno odbacile na pod.
(možeš… polako… udah…)
mislila sam – tko se pera laća…
(… izdah)
oprosti – reče mač i zaplače.
izdahnuh.

gledala sam je kako leži beskrvna na podu.
prislonila sam uho na njena usta, a onda sam, u panici,
kao i mnogo puta do sada u svoje ogledalo pokušala uhvatiti njeno disanje.
nije disala.

ja sam te stvorila.
(ne diše)
ja sam te čitav život nosila
(možeš… polako… udah…)
sa zavojima na rukama…
(udah – izdah – možeš ti to…)
ja sam te pokorila…
(možeš ti to… udah…)
ja sam te pogubila
(izdah…)
ja ću ti život opet udahnuti…
(udah…)

izdah… udah… izdah…
udah.

pa to što kažeš da će nam se uzdasi od duša u istom koraku otkidati
… ja dobro znam o čemu govoriš.