Samosanacije | Suzana Matić

WHEN THREE WISHES STRIKE BACK

Ja ću sebi zaželjeti san. Ne bilo kakav san… San kao zaklan, san ne diraj lava, san s materijalom za bar tri udaljena slova iz sanjarice, san čvrst, san dubok, san s izvaljanom posteljinom, san za ljepotu, san koji ostavlja spokojno srce, a urezane tragove jastuka na licu, san koji dolazi u kompletu s kašnjenjem, s tri zvonjave budilice koje nitko nikad čuo nije i o kojima ne zna ništa, san dug, san kao ljubavnik… sveobuhvatan, sveznajući, moćan, koji ne pita, koji zna, koji uzima i što je njegovo i što nije, i vrat i koljena i zglobove i prste i glasnice.

Ja ću sebi zaželjeti dan. Ne bilo kakav dan. Dan sa sky is the limit, dan s centrom i pažnjom i sobom u pažnjinom centru, dan koji ću prohodati na nogama, dan koji se podrazumijeva, dan koji se ne pita, dan koji ne treba dodatno pojašnjavati, dan koji ne nosi poruku jer nije golub pismonoša, dan koji ne treba prstenovati, dan kao kruh, dan svakodnevan, dan nasušni, dan u kojem je plavo samo plavo, a riječi su samo riječi, dan u kojem se tijelo ne preša umetnuto među stranice pisama u prozirne cvjetove koji su zaboravili svoj miris, dan u kojem se od njega ne pravi zgodan efekt na ekranu, dan u kojem se sve okrene naopako pa stvarno postane opipljivo, a nestvarno ne postoji, dan u kojem se ne čudim, dan u kojem ne gonetam… dan u kojem ne želim razotkriti tko mi je dobacio dušu do ovog ovdje trenutka i zašto je onda nisam pustila da padne.