Koliko sam puta okidala s boka : anatomija promašenog | Suzana Matić

KOLJENO I

Padam na doktore, a kod doktora sam zato što padam, i sve je to sad, čini se, krug kojeg sam u nekom času zatvorila treskom, jedno vrzino kolo iz kojeg se trčeći ne uspijevam izvući, pa trčim po stalno istim scenama i nikad nimalo bolja za ustajanje – padam. Ipak: taj neki lik, tog nekog ciničnog doktora, iz te neke serije, na kojeg su svojevremeno pale sve te neke žene… e pa – ja nisam. Naprosto, nije mi sjeo.

Pa tom šepavom doktoru koji me, nagovorenu na njega, jednu večer, u najavljenom terminu u kojem sam ležala sama u svojoj svakodnevnoj dijagonali na kauču za dvoje, iskušavao jako prodornim plavim očima sa svoje dijagonale ekrana… eto, nisam mu dala šansu za približavanje i moje drugo mišljenje. Nedostajalo mu je nešto, a to nešto bilo je tek – bilo što. Jer… jedina raspisana linija njegovog karaktera, taj cinizam – meni je bila neuvjerljiva, nedovoljna, nedovoljno “životna”, predvidljiva i za moj ukus baš zamorno plošna. “Za moj bi te ukus trebalo malo razraditi”, rekla sam. I pritisnula OFF.

Jedino… poslije mi se zaspala noga u mom snu sjetila kako si je davao injekcije protiv boli.

Jedino… u ovim mojim posljednjim danima u kojima se liftom vozim na prvi kat, a njih je tako nepodnošljivo puno, na svom sam najnižem levelu: plošna, jetka, opora, zajedljiva i sva netrpeljiva na ljudsku glupost.

A sve iz šepave noge.

I ponudila sam mu je sljedeće noći onda, golu, ali nije spustio pogled na moju neravnotežu. Prostrijelio me plavim očima na višem levelu, pa posprdno rekao: “Jesus. Ti si toliko ranjeno lane, da ne možeš biti niti goddamn srna.”

Dok je zauvijek odlazio hod mu je bio siguran i čvrst.

~

Rekla je: “Ja sam srna klecavog koljena, moraš mi nanjušiti trag.”

Nazvala sam je svojim imenom, ali plošna je kao svi neuvjerljivi likovi. Samo je njezina bol slojevita. Čuva je ispod jezika, u žulju od pisanja na srednjem prstu i zajedljivom koljenu.