Koliko sam puta okidala s boka : anatomija promašenog | Suzana Matić

PLUĆA KAD SNIZE KRITERIJE

Imate li vatre – bilo je prvo što joj je rekao. Odgovorila je – nemam, tek gorim u plamenu. Onda su zapalili.

Nije pomislila prethodno staviti flaster, iako najiskrenije, to s naknadnim odvikavanjem i stavljanjem prvog zavoja, i prvi i drugi put je nekako ispalo kao pomoć iz treće ruke. Nije se osvrnula ni na znak zabrane na zidu, na upozoravajuća slova, na prijeke poglede nezapaljivih, negorivih, vatrootpornih, a i tako je bilo prekasno. Veliki požar već je buktao u njenoj limenoj pepeljari kič-oblika, a hodati po vatri i tako je znala.

Jedino čega se ona uvijek bojala je onaj tren u kojem će morati deformirati opušak koji joj je dogorio do prstiju. U tom grifu nikad nema ničeg nježnog.

Ili ona mogućnost da se jednom nakon žara oboje godinama guše od mirisa pepela.