Koliko sam puta okidala s boka : anatomija promašenog | Suzana Matić

PLUĆA KAD SNIZE KRITERIJE

 

Imate li vatre – bilo je prvo što joj je rekao. Odgovorila je – nemam, tek gorim u plamenu. Onda su zapalili.

Nije pomislila prethodno staviti flaster, iako najiskrenije, to s naknadnim odvikavanjem i stavljanjem prvog zavoja, i prvi i drugi put je nekako ispalo kao pomoć iz treće ruke. Nije se osvrnula ni na znak zabrane na zidu, na upozoravajuća slova, na prijeke poglede nezapaljivih, negorivih, vatrootpornih, a i tako je bilo prekasno. Veliki požar već je buktao u njenoj limenoj pepeljari kič-oblika, a hodati po vatri i tako je znala.

Jedino čega se ona uvijek bojala je onaj tren u kojem će morati deformirati opušak koji joj je dogorio do prstiju. U tom grifu nikad nema ničeg nježnog.

Ili ona mogućnost da se jednom nakon žara oboje godinama guše od mirisa pepela.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.