Koliko sam puta okidala s boka : anatomija promašenog | Suzana Matić

KORPUS 90-60-90… U ORMARU

 

Jednom sam ostala zatvorena u bullet proof blindiranom liftu. Zaustavio se u položaju između četvrtog i petog kata i nikakve daljnje komande nisu pomagale. Naizgled prisebna nazvala sam svoje u uredu, a onda imala punih dvadeset minuta koncentriranog vremena za kušati nevelik, ali potpuno nedvosmislen oćut slabosti za koju sam mislila da je nemam. Kad su otvorili vrata, već me je stezalo sa svih strana.

Bilo je to baš istih onih dana u kojima sam rekla: Oprosti, ali ne mogu se uklopiti u tu priču, ali jednako tako mogla sam reći – oprosti, ali sputava me svemir;

ili… oprosti, ali mogla bih u tebi nestati.

 

~

Jutros, budim se dva puta. Prvi put nakon nekoliko sati, drugi put nakon nekoliko godina. Gledam uplašeno: jesam li nestala, da li me još ima, onda odahnem. Sve je u redu, sve je na svom mjestu: ovo su moje ruke, moje noge, moj struk, grudi, ramena, torzo… Sve je isto, ništa se nije pokvarilo, ništa se nije stislo, mogu mirno nastaviti gdje sam onda stala. Nitko nije ništa mogao primijetiti, mogu slobodno “izići iz ormara”; nisam nestala u onim pričama. Ako ipak jesam, to i tako ne mogu znati.

Dok guram krilo polako i izlazim van s nejasnim osjećajem tjeskobe kao najbolje sakriveno dijete u igri skrivača koja je možda davno prestala, lovim se u odrazu još jednom. Mislim: “Ogledalo na unutarnjoj strani izlaznih vrata definitivno je jedan od čudnijih izuma u povijesti čovječanstva.”

Onda zavlačim ruku u ormar samo da uzmem nešto za “zlunetrebalo”. Vani je posustala oluja. Ja vedrim i oblačim omiljeni kaput.

 

~

“Premalen mi je. Premalo mi je sve ovo…”

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.