Koliko sam puta okidala s boka : anatomija promašenog | Suzana Matić

PIK-SPAS ZA SVE OSIM LIVOG… KOLJENA

Zatvorila sam svoj kofer i pomislila: “Može se i ispunjen biti sretan. Može se.”

Tri dana poslije trčala sam kraj maslinika, skroz na drugu stranu otoka. Trčala sam, fureštkinja, putevima kojima je i ritki čovik iz mista proša, znam to jer u butigi svi vrte glavom kad im, recimo, kažem di sam to možda jučer sat izgubila, a ja onda vrtin svojon čudeći se cijeni luka kad ga se jednom prevede u otočku kapulu. Trčala sam rano, jako rano i u šest san uri bila daleko od malog mista u kojem su mi, na brdu, spavala dica, sanjala plave snove u plavom apartmanu u kojem se jednom godišnje igram Beverly Hillsa, trčala sam i mislila kako taj moj Beverly Hills ipak ima jednu jako veliku manu koja se može i opisati i precizno izmjeriti, ali ju je nemoguće prevesti na jezik koji je baš od svakog na svijetu bogatiji za “fjaku”, manu čija je točna mjera – jako naporan ostatak godine.

Trčala sam kao i uvijek; od hill brdašca s Beverly apartmanom prema obali na sasvim drugoj strani, s ribarskom kućicom tako lijepom da se nikad nisam usudila napraviti njezine slije.

Prevela sam trkom apartman u kućicu, svojim trkom… i tek tu sam stala, fermala, pa dotakla zidove s čežnjom i osjetila značenje svakog pojedinog slova u “pik-spas za mene”.

“Pik-spas za mene…” rekla sam tiho.

“Pik-spas za mene…” bubnjalo je srce u krvotoku.

Onda sam se okrenula potpuno mokra i sretna, pa se stala vraćati u misto tako pik-spašene duše, istim oputinama i istim ko bez duše korakom, tražeći još, u trku, svjetlucavo srebro svog izgubljenog sata na njima.

Nisam pala, nisam uganula nogu, nisam pokleknula, ni posrnula nisam… nisam ni od požara bižala ka prošlo lito… ništa od toga. Nisam.

Nisan.

Dotakla san svoj pik–spas za mene.

Nekoliko sati poslije dok sam u plavom apartmanu rezala najobičniji luk, otočki preveden u kapulu od neprocjenjive vrijednosti, rezala s tek nešto nategnutih suza… nateklo mi je lijevo koljeno. Ono livo lijevo koljeno. Jako mi je nateklo. Samo tako, jer nisan ni na livu nogu ustala.

Muka mi je više i govoriti o koljenima. Muka živa. Ali ona se stalno nameću. Bar to… livo. Pa onda traži svoje jer ja samo nategnuto plačem. Jer suze od kapule nisu duboke i slane ka more, biće… Ko će ga znati… đava će. Al’ ja – ne znan.

Ne znam što reći. Ne znam kakav metafizički zaključak izvesti iz toga.

Što se fizičkog zaključka tiče: fizički zgodan dotur s kojim nije bilo kemije, mi je bidnoj reka da je trčanje kao ovo moje jako loše za zglobove. “I koljeno i gnjat, a e.”

A ja sam rekla da nema šanse da prestanem. Nema šanse. A kad bih morala… umrla bih od tuge isti čas. Vrtija je glavon, a ja sam, bez kapule pri ruci… a i nozi, bila na rubu suza potpuno nenategnuto.

~

Još tri dana poslije, dok čekam drugi pregled u kontinentalnom Zagrebu i odmjeravam okom otok na nozi, pitam se, nisam li možda, puneći svoj kofer srećom, preopteretila nenaviklo koljeno.

Livo.