Koliko sam puta okidala s boka : anatomija promašenog | Suzana Matić

OKLOP II

Birala sam sunčane naočale to popodne, i u pola procesa u kojem smo ja i ona druga ja sučeljavale svoje nakrivljene vratove i koketne poze – čas tako pune međusobnog predbacivanja, čas pune ženskog suučesništva, prodavačica je izvadila jedne i najozbiljnije rekla da te možda i jesu nešto skuplje, ali su im stakla zato atestirana na metke. Još tjedan-dva prije pogledala bih je s boldanim lebdećim uskličnicima iznad glave. Ono kao: “O čemu ti to?” Međutim s pozicije trenutka koji je imao history recentnih zbivanja, a u kojima moji večernji izlasci u grad, osim u standardnim ljetnim kronikama jedne neizvjesne, završavaju opisani u još nerazumljivijim spisima policije, osiguranja, te nečemu što se zove Povijest bolesti – samo sam posegnula za njima i rekla: “Koliko?”

Poslije sam u svojim starim dobrim ženstvenim okvirima i dugoj haljini frajerski koračala prema jednoj kavi i mislila: “Ne treba mi to. Ja sam i tako izvan svih okvira.”

I potpuno bullet proof.