Bijela panika | Vesna Biga

NJEGA GLEDATI, NJEGA SLUŠATI

Njega gledati, njega slušati, jer kad on kaže sunce jest,
sunce jest, sija taj dan, ili su oblaci, ako on tako kaže,
oblaci se onda kovitlaju ušir ili se predstave zbijeni,
nalik na stado ovaca iznad grada,
okruženo čistim pašnjacima, kao da ih čuva egzorcist
u plavom, onaj koji od svega ne vidi ni polovicu,
ne zna taj da je život dolje prljava željeznička stanica,
parkiralište lima i autoputevi prometnu se odozgo
u čudo neviđeno, toliki putevi a nalik paučini,
toliki mostovi razapeti do bola nad provalijom,
a izbliza, umjesto da se uproste, oni tek postanu nečitki,
izmetnu se u zamrsu crijeva, u bezbroj vijaka, stupova,
namotaja žice, tako da je sve to jedno izbliza, a drugo izdaleka,
ali za pronicljiv pogled ni ono gore nije više pašnjak,
brbljavi kovitlac glasova putuje uvis i opliće li, opliće
ono stado ovaca, to što pristiže odozdo para svaki oblak,
nijedan oblak nije pošteđen, pedalj po pedalj brsti se
ono višnje i ono postrance pa kopne rubovi stvari,
ionako ranjivi ispod plašta nebeskog, našeg milostivog
omotača, koji je nevidljiv, on je nama svetinja i jedan
jedini, svod naš svagdašnji, takav je on nama, a kad tamo,
taj se kotrlja posvuda, kao klupko poludjele vune, bačeno
kroz prozor, onaj prozor s kojega se vidi mnogo toga,
možda se i sve vidi kad se pođe uvis na prečist dan i
ako povjeruješ starom čarobnjaku, koji ne broji zamrsak
po zamrsak, između klupka i klupka, ne strepi taj nasitno
u sekundama niti u krupnim stotinama godina, on to ne radi,
ali kako mu onda pogledati u zagonetne oči,
kako pitati pa čekati da nešto iziđe na njegova usta,
na takav dan stari čarobnjak šuti, prečesto, i previše šuti!