Bijela panika | Vesna Biga

TREBA DISATI

u čaški vrca glad boje meda dok vjetar raznosi
ljubavne padobrane, pod njima sjemeni pupoljci
putuju svaki svome imenu,
na prozivku jeziku-jazavcu, a taj će, bremen,
kazati se i na lakat, što on zna čuju li ga vlastite uši,
vide li ga vlastite oči ili su to moćne utvare,
one druge oči i uši koje njega slušaju,
koje njega gledaju, evo, ruka mu je odavno
uvukla pandže i sad je sklona rukovanju,
prsti su mali dobošari, oni svakog pozdravljaju,
u protivnom, olujna mu kapa, rašljava žila na čelu
umišlja da je bič i da će sve u paramparčad
što se ne orječi, i ne počuje,
što već jednom ne iziđe iz zemne jame,
gore i dolje plavetnilo, u sredini jagode, ličinke
i glodari, u zglobovima čuči im fantomski let
i podvodno sunce zove ih morskom tlu,
a neprestano treba disati, treba saditi rupu do rupe
da nikne svirala koja će, a što drugo nego zasvirati,
nešto će se već odazvati na krila, škrge, bezrječicu