Bijela panika | Vesna Biga

SNJEŽNE GRLICE

vidim grlicu na grani bora i odmah očima tražim drugu,
ja bih još jednu i još jednu, mnogo više grlica od ove
koju gledam izdaleka i osluškujem kroz šušanj grana,
i mnogo više ušiju i očiju, da u njih stanu sve te grlice
koje prizivam, ja bih borovu šumu okićenu jatom grlica
i da odjekuje šumom veliki ptičji zbor u ovaj snježni dan,
dok pokušavam uloviti gugut, naćuljenih ušiju,
i dok saplićućih očiju razgrćem iglice na granama,
ja ovu pticu motrim odozdo, podignutih ruku koje bi
vršcima prstiju da dosegnu krila, putanju leta koja tu počiva,
ta bi krila svakog trenutka mogla odnijeti pticu,
dok ja, jedna, stojim ispod bora takva kakva sam,
dvooka i dvouha, sa svojih dvadeset sedam uzdaha na sat,
mrmljajući nebu u mraznu bradu,
s dvije svoje beskrile ruke i deset neuslišenih prstiju, ja,
osuđena na jedno stablo i jednu grlicu na grani