Tragovi goveda | Mladen Blažević

BLAGO, ILI TERET

Ana je u zadnjih nekoliko dana često osjećala potrebu nešto pojesti. Najčešće slatko, ali imala je neke želje, zbog kojih bi se skoro svakodnevno zapitala što se to s njom događa. Repa se oduvijek pripremala na jedan jedini način. Narežeš, ili naribaš na sitno, ubaciš u nju već prokuhani grah i komadić suhog mesa, ili slanine. Kobasicu, ili malo proprženog kukuruznog brašna, ako se nema ništa što miriše na meso. Tome služi repa i ničem drugom. Ali, što kad ti dođe da je pojedeš onako sirovu, čim je izvadiš iz zemlje. Samo oguliš koru i zagrizeš kao jabuku. Ili, muliš grašak i kako oni ispadaju iz kućica, tako ti dio staviš u veliku drvenu posudu, a zadnjih nekoliko pod zub, da onako polako krcnu na pola. I otkud ta silna želja za kiselim kupusom?

Kad je nekoliko jutara za redom osjetila jaku mučninu i silnu potrebu za povraćanjem naslutila je što je tome razlog. Otišla je kod Jule, birajući trenutak kad je gazdarica točila za šankom.

— Povraća ti se, kažeš… jela bi kupusa… sisice poskočile… oho… ajde nek i to dočekasmo… nemoj još ništa nikome… šuti još… al’ kako kažeš… nema tu… noseća si mala…

—… I mislila sam.

— Nisi mi nešto radosna?

— Ma… jesam… jesam kako nisam… nego sam… nisam se iznenadila.

— Aj sad ću ja prosuti gra’ da vidimo jel’ sin.

Jula je prorekla kćer, no, Ani se činilo da se Jula gledajući u budućnost u jednom trenu, namrštila i pobjegla u svoje misli. Nije joj se sviđala budućnost. Ili je zavirila u komadić prošlosti.

Pod pekom su se nadimale rože, premazane svinjskom mašću. Petar bi ih jeo dok ga ne zaboli trbuh. Podsjećali su ga na majku. Ana ih je pekla samo za njega. Njoj nije bilo do slatkoga. Nije joj bilo ni do kiselog kupusa. Željela je leći, stisnuti se u onaj vojnički krevet u kutu i spavati. Dugo spavati. Dovoljno dugo da kad se probudi, zaboravi misli koje je ponijela u san.

Moraću mu reći. Najprije  njemu. Ili Branki. Branka razumije… Kako da mu kažem kad…

Brankine djevojčice su odnijele svaka svoju rožu otrčavši u dvorište.

— Sreća… čekaj… jesi s Petrom il’ nisi?

— Istu noć.

Ani su se opet ovlažile oči.

— Ma muči!… Dobro je… nikome ni riječi… vražja si ti… dobro si to izvela.

— Nisam ja ništa… tako je bilo…zbližili smo se… on je onaj stari…

— Neće biti ako mu kažeš… slušaj me! Nikome riječi… ni materi… ja ti kažem… ona bi… Jesi luda?! Hvali bogu što si zanijela. Još mu rodi sina… Petar će te držati k’o gospođu.