Tragovi goveda | Mladen Blažević

LOVAC I DIVLJAČ

 

— Šta kažu… Kad će nama sirotinji biti bolje?

Stršen je leđima oslonjen o šank pitanje uputio Josipu i Moši koji su zajedno čitali novine.

— Biće… biće nam kad sami preuzmemo vlast.

Josip je istog trena bio spreman za raspravu, ali Moša nije maknuo pogled s novina.

U gostionicu je ušao Ljudina tražeći Mošu, no vidjevši Gnjacin pogled, koji je kraj njega pratio muvu kako se sudara s prozorskim staklom, stao je kraj Stršena poželjevši rakiju. Gnjacin je pogled sad mirovao, kao muva, umorna od uzaludnih pokušaja.

— Gnjaco, daj jednu… kratku.

Gnjaco se okrenuo prema Nikoli, ali pogled je bio isti, kao da je još usmjeren prema kukcu na prozorskom staklu. Rutinskim pokretom je krpom uglancao čašicu, prije nego ju je stavio na šank.

— Čuj Gnjaco… ne znam… rađe ti ne bi reka, al’… Milan je jučer bio na putu ispred mene… kad sam iša do grada.

— Kud je iša… đe si ga… što je…? — Gnjaco se trgnuo.

— Iša je na stočni. Skrenuo je na sajam… ja sam iša u grad. Ne znam… poslije ga nisam vidio.

— Na stočni… s brašnom? Iša je…

Gnjaci se pogled vratio na muvu koja je ponovno udarala u staklo.

— Iša je na sajam prodati brašno… i kobile… kola… sve u pičku materinu. A ja… ja vjerovao da se promijenio.

Otišao je u stražnju prostoriju. Gazdarici je samo rekao:

— Pazi na gostionu!

Stavio je u ranac pola pogače, komad slanine i rakiju. S fijakera skinuo petrolejku i zakačio je da lemeće s vanjske strane, prebacio pušku preko ramena i krenuo putem ne pazeći na lokve. Gazdarica ga je gledala sa strahom. Nije se usudila ništa pitati. Neko je vrijeme koračao po glavnom putu prema gradu, a zatim skrenuo preko livada u smjeru voćnjaka.

Kako te tvoja krv može tako… pa taman sam mislio… što sam očekivo… ko te jednom zajebe taj… Ko bi se usudio mene zajebavati? Probali su neki. Moreš probati, al’ nećeš majci… Al’ ko oće… sin… sin. A što sam mislio? Posto vrijedan i pošten? Jooj, jesam ja naivčina…

Gnjaco je stao kao ukopan. Ispred njega, usred njive stajao je srndać i gledao ga. Nije izgledao preplašen. Možda je osjetio da je Gnjaco sada opasniji po sebe nego po okolinu. Gledali su se. Držao je ruku u džepu i polako ju izvukao, zajedno s duvanom i papirićem za zamatanje. Smotao je cigaretu i zapalio je, odvojivši oči sa srndaća samo da poliže papirić.

— Što me ti gledaš? Oćeš dim?… I ti bi pušio… a?

Srndać je odskakutao na iduću njivu stotinjak metara dalje i okrenuo se. Gnjaco je kratkim, usporenim koracima krenuo za njim, neprimjetno skidajući pušku s ramena. Kad mu se približio na pedesetak metara, počeo je uspravljati cijev, no, srndać je odskakutao na sljedeću njivu, sasvim blizu gustom gaju. Gnjaco je nastavio lagano ulijevo rubom njive, pretvarajući se da ga divlja životinja ne zanima. Stigavši na udaljenost sigurnog pogotka, usporio je hod i ponovno pokušao ispraviti pušku. Srndać se ovog puta nije micao. Gnjaco je stigao do ruba gaja i nanišanio. Srndać je stajao postrance. Siguran pogodak. Samo je trebalo povući okidač.

A, šta si mi ti skrivio?

Crvena i ljubičasta boja neba miješala se na vratu životinje i mušici nišana. Povukao je okidač. Životinja se srušila i naglo zalamatala nogama na zemlji. Nakon samo nekoliko Gnjacinih koraka srndać se ustao i odjurio u gaj.

— Mater mu…

Pogodio sam ga, samo…jebiga… moraću za njim… gdje sam ga… tako može do sutra.

Na mjestu gdje ga je pogodio Gnjaco je pronašao krhotinu roga.

— A pi… gdje sam ga jekno. Gdje u rog… u korijen roga.

Znao je da traganje za srndaćem nema smisla. Pogodak u rog najčešće je završavao samo omamljenošću. Provirio je u gaj napravivši nekoliko koraka kroz neprohodni gustiš. Ljubičasta se boja na nebu povukla pred crvenom. I nebo se sramilo zbog Gnjacinog promašaja.

Noć će. Brzo do šljivika u sklonište… zapaliti vatru. Kad slanina zacvrči i potegnem rakiju možda zaboravim ovaj usrani dan.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.