Tragovi goveda | Mladen Blažević

NOSEĆA SAM

 

Petru se usporavalo bilo i osjećao je da će ovako pripijen uz njena leđa ubrzo zaspati. Volio je taj položaj. Kad bi je tako obgrlio rukama osjećao se snažnim zaštitnikom. No, njezine oči vlažile su mu ruku.

— Što je… zašto plačeš?

Sad su se čuli i jecaji.

— Što je sad?…

— Nos… noseća sam.

Brzo ju je okrenuo prema sebi, no njezin mu je pogled prekinuo sreću.

— Što mi govoriš?… Govori Ana… što plačeš?

— Noseća sam… al’… ne znam je li tvoje.

Petar je skočio s kreveta i počeo bez cilja hodati po kući. Tražio je čašu, ili rakiju, ili nešto na podu.

— Nemoj mi to reći… neću to da čujem… nemoj mi… nemoj mi to… ubiću te Ana… kako si… ubiću te…

Krenuo je prema njoj s podignutom šakom. Ana je vriskala.

— Na silu me… uzeo me na silu… udarala sam… nisam… nisam mogla…

Zagrlila mu je noge.

—Ne laži… nemoj mi to… Ana… s kim si…?

— Ne znam… ga… Milan… je… neki njegov… tu su se nalazili… on i… Milan…

Petar ju je podigao i čvrsto je protresao gledajući je u oči.

— Ko je… ne znaš… kad… kad se to dogodilo?

— Onaj dan… kad smo…

— Udarila me grana…

Šuljovan se sjetio njene potrgane usnice.

— Zašto mi onda nisi rekla… nego si… što si… htjela si sakriti?… Uvaliću Petru kopile… a?…

— Nije tako… Petre… nije… ne… nisam… nemoj ić’… Petre… Petre.

Petar je izašao iz kuće ponijevši bocu rakije i glasno zalupivši vratima.

 

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.