Tragovi goveda | Mladen Blažević

TEBI VIŠE NE TREBA

Gnjaco se sjetio kako ga je nekad dok se kupao kraj vodenice, brat dugo gnjurao pod vodom. Uvijek bi ga držao do trenutka kad bi pomislio da više ne može. Izlazio bi na površinu, kao da se ponovno rađa. Sada se osjećao jednako. Shvativši gdje je, pokušao je glasno opsovati, ali iz stisnutog grla izašlo je samo nerazumljivo krkljanje. Još je s velikim naporom udisao zrak, a jabučica bi ga je zaboljela pri svakom udisaju.

Kamo je… otiša je… mislio valjda da sam skikno… Diži se Ignjatija… ko zna kud je kreno?… Pucanj… čuo se pucanj… Šuljovan… Petar je… valjda nije…

Ustao je i pogledao prema livadi. Nije vidio Joju. Učinilo mu se da na sredini leži neka životinja. Pogledom je napravio krug rubom šume, zaokruživši livadu.

E, pa neće tako… ovim ću ga rukama zadaviti.

Krenuo je uz šumu prema mjestu gdje se nalazila daščara. Livada se na tom dijelu lagano uspinjala. Pogledao je ponovo prema onoj životinji i shvatio da nosi žandarsku uniformu. Napravio je još nekoliko koraka i vidio lice preliveno krvlju koje se nije moglo prepoznati.

Pa to je… mali… ubio je malog Juragu… šta je taj bogu skrivio… a šta…

Gnjaco je naizmjenice gledao prema daščari tražeći Joju, kružio rubom šume i vraćao pogled na krvavo lice. Činilo mu se da mu vidi začuđen pogled, iako je s ove udaljenosti mogao vidjeti samo krv koja se ljeskala na suncu. Prizor je privlačio pogled.

— Tebe nisam dovršio… a?… Nije bilo dosta… Jel’?… Nije dosta?!

Prema Gnjaci je brzo koračao žandarov pištolj, a za njim Joja glasno vičući. Puška mu je ostala bez patrona i sada je brzo hodao smanjujući udaljenost. Znao je da ga s te razdaljine ne može pogoditi.

— Stani Joja!… Na nišanu si… ubiću te.

Na stotinjak metara iza Joje stajao je Ljudina mušicom poravnatom s Jojinim leđima. Joja se okrenuo s ispruženim pištoljem, no brzo je shvatio da mu na toj udaljenosti ne može ništa. Gledao je čas u Gnjacu, čas u Ljudinu ne znajući gdje bi uperio pištolj. Zatim je potrčao prema Gnjaci vičući:

— Ubiću ga… ne pucaj… ubiću ga ako zapucaš.

Gnjaco je stajao kao ukopan. Nikola je opalio. Gnjaci je zatitralo lijevo koljeno i uz promukao jecaj srušio se na travu. Joja je stao, okrenuo se prema Nikoli i počeo pucati. Nikola je, polako nišaneći, napravio nekoliko koraka. Zatim se umirio. Vidio je Jojino užasnuto lice. Gledao ga je preplašeno i molećivo, uzaludno škljocnuvši praznim pištoljem. Idući se tren srušio bez glasa. Ljudina je ubrzano došao do Gnjace, susrevši pri tom zamrznuti užas u Jojinom pogledu. Gnjaco je sjedio na travi i držao se za nogu.

— Dobro je… u nogu… promašio sam… bio si mi na liniji… čekaj to treba podvezati.

Vratio se do Jojinog tijela i otparao mu košulju.

— Tebi više ne treba.