Tragovi goveda | Mladen Blažević

NEK’ VAM JE SA SREĆOM

 

Jednu je večer Gnjaco za šankom točio sebi, kao što je točio Malobabi i Latici s druge strane šanka. Tog ga je jutra uhvatila Jula sa smirenim rečenicama, koje postepeno iznuravaju i okružuju stvarajući obruč, kao čopor vukova oko plijena.

Ona meni šta mučiš sebe i druge. Šta ona zna šta ja… I ko se muči. Moja je kćer ipak… šteta je… Šuljo je dobar momak, ali što imam otoga. Dobro, onaj mali Crevar je ko… ko da ga je kobila ispljunula. Al moglo se nać nekog momka. Nekog… šta ja znam. Ima ih što vole mršave. Ona meni imaš novaca. Imam… nije stvar u novcima. Nego ono… kako… ono… da se širi gazdinstvo. Da se orodim s nekim gazdom, a ne Petar s tri kokoši, bez oca… i matere.

— Jel’ ti žao Latica što nisi uzeo Smilju za ženu?

Latica nije odgovorio. Niz osušeno lice samo su potekle suze.

— Šta je bilo u tom pismu, sve ti jebem?

— Pusti…Ma…to…m…evo vam pismo, čitajte.

Latica je tresnuo izgužvanom i požutjelom omotnicom po šanku. Brzo je izašao iz gostionice. Malobaba je buljio u veliki pečat Austrijske vojne komande na poleđini pisma.

— Pa… u… pa on ga nosi… nosi ga godinama.

Gnjaco je sklonio vino i natočio si rakiju.

— Ja to sve ne razumijem. Što je to došlo na svijet?… Muški cmizdre ko pičkice, očevi ne udaju kćer… Još će žene prositi muške… Ma… Nek ide sve u pičku materinu. Daj da vidimo šta ima u tom pismu.

 

  1. kolovoza, godine 1911.

Draga Smiljo

Žao mi je što me pri zadnjem posjetu niste zatekli, ali morao sam na Sušak. Posao neće da čeka. A posla imade. Nadpukovnik me poslao u kontrolu. Izvršavao odgovorne dužnosti, ali ordenje i napredovanja me zaobiđoše. Nisam čistog plemićkog roda. Onaj dio krvi što dijelim s vama me nažalost od toga dosad udalji. No, ovakvi kao ja ni u ratu kad je borba ne napreduju. Ni ratnik ni pravi štabski oficir. Uvijek ću ostati posilni svoga pukovnika, iako me zvali ađutantom. I tako nešto zaradih. Uz ovo nešto novca, pripremio sam ti knjigu za Petra. Drago mi je što puno čita. Docnije će mu to biti od velike koristi. Nadam se da ti je ona boljka o kojoj mi pisaste prošla, te da ste ti i moj nećak zdravo. Žao mi je što ga ne uspijeh upisati u školu. I sama znaš da to nije lasno. Znam da ti to nadoknađuješ. Sjetim se povremeno njegovog oca. Sigurno bi sad imao biti ponosan. Ali bog tako htjede. Još žalim što ti i Petar moraste otići iz grada, ali znaš da izmegju tebe i njegovih imade da ne može drugojačije. Istog mi nije lasno što imadoh novaca samo za taj vaš skroman kućerak. Nemoj previše da razmaziš toga momčinu, imade od njega da izagje ljudina. Da mi ne bude žao što nemam poroda.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.