Tragovi goveda | Mladen Blažević

TRAGOVI STOKE

 

Juraga se putem prema selu vraćao s istim pitanjima s kojima je krenuo. A pod kapom je nosio i nekoliko novih. Oko pilane nije naišao na tragove koji bi budili sumnju. Od Nikole je izvukao tek nekoliko kratkih rečenica i osjećao se umorno, kao kirijaški konj. Kad je spomenuo krađu stoke, Nikolino lice nije odavalo strah. Prije čuđenje. Pitao se zašto. Kao da je očekivao neko drugo pitanje, neko koje s tim nema nikakve veze.

Taj Ljudina… kako ga zovu… nema veze sa stokom. Al’ nešto skriva. Ima neku gadnu tajnu. Kako se uzmuvo kad sam došo… ‘ajde probudio se… al’ nije samo to. Nije znao kud bi sa sobom… malo lijevo, malo desno… pogled bježi stalno na ono jezerce… Nešto skriva… saznaćemo mi sve… ček… kamo vodi ovaj put?… I tragovi… Neka su se goveda tuda šetala.

Stazom koja je presijecala put prema selu i gubila se u gustoj šumi s lijeve strane puta, nedavno su prošla goveda. Odlučio je poći za njima.

Eh… da sam ponio nešto za pregristi… ne bi mi škodilo, ovaj se put odužio… Ima li ova šuma kraja? Ovo ide… na karti bi to trebalo ić prema Crevarima, samo… ko zna kol’ko ima… samo da izađem iz te šume… mrak usred dana.

Na stazu, nedaleko pred njim, izbila je srna. Velike crne oči pogledale su ga čudnim sjajem. Nije u njima bilo ništa umilno. Budile su loš predosjećaj. Srna je stajala samo trenutak. Potom se naglo okrenula, potrčala pred njim stazom pedesetak metara i skrenula ulijevo, ostavivši za sobom samo zvuk šuštanja lišća. Ubrzo je i ono nestalo, ali kao da se iza njega čulo krckanje suhih grana.

Ovome nema kraja, sad sve šušti… nema me šta biti strah, po bijela dana je… Samo da izađem iz ove šume, ne vidi se… da je malo rjeđa, da vidim sto metara… ovako… evo, kao malo više svjetlosti naprijed.

Ispred njega ubrzo se otvorila osunčana livada, a lijevo se nazirao krov neke daščare.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.