Tragovi goveda | Mladen Blažević

NOVI ČUVAR REDA

 

Nakon što se jedinica žandarmerijske stanice povukla u grad bez obavljena zadatka, izmorena svakodnevnom potragom za stokokradicama u Gnjacinoj gostionici, selo je ostalo bez čuvara reda. No, unatoč načelnikovoj pretjeranoj brizi i vapajima za slanje novog čovjeka koji bi obavljao taj odgovoran posao, iz komande isprva nije bilo odgovora. Ipak, usrdne molbe su uskoro urodile plodom i u načelnikov ured je jednog jutra ušetao novi čovjek u uniformi.

— O… vi ste novi… mladi ste… nekako sam očekivao…

— Nekog starijeg?… Juraga, gospodine načelniče.

Mladić je odlučno zakoračio, pružajući načelniku ruku.

— Pa… recimo… zapravo smo svi valjda navikli na starog prdonju Kovača.

Mladiću se, čini se, nije dopalo kako je načelnik nazvao njegovog umirovljenog kolegu.

— Od sad se znači vi brinete, da nam se ovuda ne smucaju raznorazni… lopuže i… il… nešto ne daj bože gore. Kradu nam stoku… ne samo nama, nego i okolo u cijelom kraju.

— Staraću se gospodine. Al’ ja sam ovdje privremeno. Upisao sam… nadam se da ću jednog dana biti inspektor.

— A je li?… Našli smo vam smještaj… kad ćete početi sa službom.

— Iz ovih stopa… čim se upoznam sa situacijom.

— Sa sit…? To vam je najbolje da odete do gostione. Tamo su svi koje… tamo ćete najbolje upoznati situaciju.

— Ne pijem gospodine načelniče.

— Odite svejedno. Ne zbog pića… zbog situacije.

Prije nego je Juraga uspio odložiti kofer kraj svog novog kreveta, gostionica je brujala o novom uštogljenom žandaru. Tomu je zasluge trebalo pripisati Šunjcu, koji je, čekajući da se potuži na svog susjeda koji mu u mladu pšenicu pušta krave, svjedočio mladićevom upoznavanju s načelnikom.

Malobaba je vrtio glavom:

— Ako ne pije… nije dobro… jebeš takog čojka. Ti su povazdan ljuti.

— Ne znam… nije… imaš pravo, ako počne ovdje provoditi red… Nije dobro previše reda.

— Kako previše reda?

— Ono… mislim… u gradu moraš paziti đe ćeš se popišati od žandara… još nam samo to treba.

— Treba nama svima malo reda… pa bi više pazili… samo na dobro ljudi.

Josip se uključio u razgovor iz svog kuta, dignuvši pogled s članka u novinama, koji nikako nije uspijevao pročitati. Već u drugoj rečenici, misli bi mu odlutale u prostrane ruske ravnice.

— Red, red i rad… to nama treba… al’ da narod odlučuje šta će se i kako.

— Evo ga ovaj opet. Ti ne pričaj ni o redu ni o radu… spavaš do podne… sunce ti… jebali te Rusi… zna se red… bog ga je odredio i to je zakon.

Zabadalo je, po običaju čekao da se govornici ispušu.

— Najviše se o redu i radu uvijek priča za šankom… moji momci. A za ovog novog… momka… za njega se ne brinite. Selo brzo umrtvi čovjeka… ubije volju. Druge ti stvari postanu važnije. Dajte momku vremena… ispuvaće se k’o mjehur.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.