Tragovi goveda | Mladen Blažević

NOVI ČUVAR REDA

Nakon što se jedinica žandarmerijske stanice povukla u grad bez obavljena zadatka, izmorena svakodnevnom potragom za stokokradicama u Gnjacinoj gostionici, selo je ostalo bez čuvara reda. No, unatoč načelnikovoj pretjeranoj brizi i vapajima za slanje novog čovjeka koji bi obavljao taj odgovoran posao, iz komande isprva nije bilo odgovora. Ipak, usrdne molbe su uskoro urodile plodom i u načelnikov ured je jednog jutra ušetao novi čovjek u uniformi.

— O… vi ste novi… mladi ste… nekako sam očekivao…

— Nekog starijeg?… Juraga, gospodine načelniče.

Mladić je odlučno zakoračio, pružajući načelniku ruku.

— Pa… recimo… zapravo smo svi valjda navikli na starog prdonju Kovača.

Mladiću se, čini se, nije dopalo kako je načelnik nazvao njegovog umirovljenog kolegu.

— Od sad se znači vi brinete, da nam se ovuda ne smucaju raznorazni… lopuže i… il… nešto ne daj bože gore. Kradu nam stoku… ne samo nama, nego i okolo u cijelom kraju.

— Staraću se gospodine. Al’ ja sam ovdje privremeno. Upisao sam… nadam se da ću jednog dana biti inspektor.

— A je li?… Našli smo vam smještaj… kad ćete početi sa službom.

— Iz ovih stopa… čim se upoznam sa situacijom.

— Sa sit…? To vam je najbolje da odete do gostione. Tamo su svi koje… tamo ćete najbolje upoznati situaciju.

— Ne pijem gospodine načelniče.

— Odite svejedno. Ne zbog pića… zbog situacije.

Prije nego je Juraga uspio odložiti kofer kraj svog novog kreveta, gostionica je brujala o novom uštogljenom žandaru. Tomu je zasluge trebalo pripisati Šunjcu, koji je, čekajući da se potuži na svog susjeda koji mu u mladu pšenicu pušta krave, svjedočio mladićevom upoznavanju s načelnikom.

Malobaba je vrtio glavom:

— Ako ne pije… nije dobro… jebeš takog čojka. Ti su povazdan ljuti.

— Ne znam… nije… imaš pravo, ako počne ovdje provoditi red… Nije dobro previše reda.

— Kako previše reda?

— Ono… mislim… u gradu moraš paziti đe ćeš se popišati od žandara… još nam samo to treba.

— Treba nama svima malo reda… pa bi više pazili… samo na dobro ljudi.

Josip se uključio u razgovor iz svog kuta, dignuvši pogled s članka u novinama, koji nikako nije uspijevao pročitati. Već u drugoj rečenici, misli bi mu odlutale u prostrane ruske ravnice.

— Red, red i rad… to nama treba… al’ da narod odlučuje šta će se i kako.

— Evo ga ovaj opet. Ti ne pričaj ni o redu ni o radu… spavaš do podne… sunce ti… jebali te Rusi… zna se red… bog ga je odredio i to je zakon.

Zabadalo je, po običaju čekao da se govornici ispušu.

— Najviše se o redu i radu uvijek priča za šankom… moji momci. A za ovog novog… momka… za njega se ne brinite. Selo brzo umrtvi čovjeka… ubije volju. Druge ti stvari postanu važnije. Dajte momku vremena… ispuvaće se k’o mjehur.