Tragovi goveda | Mladen Blažević

DOBIJEM GA, PA GA IZGUBIM

— Milana još nema? Skoro mrak. Da nije… u pičku… valjda je sve u redu.

— Ma iša se proveseliti. Neki si mu dan dao novaca. Radi po cijeli dan. Otiša… u gostionu u gradu.

—Ima gostionu ukući, jebala ga gostiona.

— Nemoj Gnjaco, nije to isto.

Neda je pokušavala otjerati ružne misli iz kuće. No, nije ih uspijevala otjerati ni iz svoje glave. Jula je nervozno lupkala rukom po rubu stola.

— ‘Ajd, zovi Josipa i ajte ga tražiti.

— Đe da sad idemo?

— Đe… u grad. Ima pravo… mota se po gostionama.

— I šta ću mu ja? Ima dvajšest godina. Doće kad dođe.

— Onda ne mrmljaj!

— Al’ sikćeš.

Svjetlost je još bila iza tri brda kad se Gnjaco probudio. Milana nije bilo u krevetu, kao ni kočije pod sušom. Otišao je upregnuti vranca u fijaker. Nije ga upregao pola godine i životinja je bila prilično nemirna.

— ‘Ajde sunce ti… još ćeš me i ti… iiha!

— Idem ja s tobom.

Josipa je probudilo škripanje vrata sobe koju je dijelio s Milanom, dok je Ignjatija provirivao u prostoriju. Bio je to rijedak slučaj. Najčešće su pod prozorom mogle svirati ratne trube, ali Josip ne bi ni trznuo.

Šutjeli su cijelim putom do grada. Obilazili su gostionice, ali činilo im se da to nema previše smisla. Josip je postavljao pitanja gostioničarima, ali na predvidljivo pitanje: „Kako izgleda?“ nije imao pravog odgovora.

— Ovako k’o ja, ali malo niži… I ima gušću kosu… i… obrve su mu… kako da kažem… I ima širi nos, malo ono… tupast.

Gostionice nisu budile nadu. Uostalom, bile su već jednom zatvorene, pa ponovno otvorene.

— A možda… u kupleraju kod „Crne mačke“?

— Otkud tebi… kad si bio u „Crnoj mački“?

— Nisam se juče rodio.

— Tu trošiš novce koje ti ja dajem sunce ti…

— Bio sam dvaput. Nije… nije to sad da idem…

— A imaš i pravo. Ko je meni kriv da se ne kurvam. Troši pare kako oćeš, jebe mi se, ali ih zaradi… bar nisi k’o… onaj Bajdo. Već sam mislio… Ne ideš na prela i čijanja. Kad ćeš dovesti neko žensko ukuću, da ti pomogne majci? Ana je otišla.

— Nisam ja danas tema. Tražimo Milana.

— Nisi. Al’ bićeš, biti… sutra. Ajmo u skladište da vidimo el preda brašno. Nema ovo smisla… po gostionama.

Obišli su skladište za robne rezerve, gdje im rekoše da jučer nitko nije predao kola s brašnom. Obišli su žandarmerijsku postaju. Noćas nije bilo intervencija. Tamo su ih uputili na Dobrovoljno društvo za spašavanje. Oni nisu intervenirali već nekoliko dana.

— Nije moga s kobilama i brašnom u zemlju propasti.

— Ne znam, ne izgleda mi na dobro.

Kao i pri dolasku, u povratku nisu progovorili ni riječ. Pred kućom su ih čekali gazdarica i baba Jula.

— El se vratio?

E da, vratio se, budalo! Ne bi stajale pred kućom. Uhh… Taman je posta čovjek. Šta je to… majku mu… Dobijem ga, pa ga izgubim… pa ga dobijem, pa ga izgubim…