Tragovi goveda | Mladen Blažević

MALO, PLAVO, SMEŽURANO

— Daj još jednu Petre.

Dudalo je gledao pola metra dalje od kraja svoje nadlaktice naslonjene na šank, kao da želi vidjeti je li mu crno pod noktima na onoj ruci koja mu nedostaje. U kutu je Zabadalo glasno zijevao. Za stolom kraj prozora, Moše nije bilo već nekoliko mjeseci. Otišao je u grad malo nakon Ljudine, koji je otišao niko ne zna kud. Zna se samo da je pilanu i kuću prodao za sitne pare.

Sada je za šankom najčešće bio Petar. Gnjaco je dane provodio vukući nogu kroz svoj šljivik. Gore na brdu mogao si pričati sa svima i svima postavljati pitanja, bez straha da ćeš dobiti odgovor. Petar je s Anom, zbog njene visoke trudnoće, preselio u Gnjacinu kuću. Bila je soba viška. Nije bilo braće, a i Gnjaco je često spavao u šljiviku. Osim toga, ovdje je Jula bila uvijek na raspolaganju, ako nešto krene po zlu.

Petar više nije znao želi li da pođe po zlu, ili željno iščekuje dijete nakon toliko godina. Kad bi ga rakija nagovorila na ovo prvo, otišao bi spavati u svoju kuću i ujutro s mukom dolazio na posao. No, otkako Ani trbuh ne dozvoljava da se privuče sa stolicom kuhinjskom stolu, u Petru se počela buditi znatiželja, koja je polako prerastala u uzbuđenje. Mučne misli bi mu prolazile glavom samo kad bi se sjetio onih velikih očiju, koje ga netremice gledaju dok se među njima slijeva gusta crvena tekućina.

— Šta je Gnjaco opet u šljiviku?… Imam za njega pismo… preuzmi ga ti.

Poštar Latica je naglasio ono preuzmi, kao da s leđa predaje i strahovitu odgovornost. Petar je pismo spremio u džep svog prsluka.

Iznenada je Jula otvorila stražnja vrata.

— Petre, dođi… imamo ti nešto za pokazati.

— Šta je sad?

Po Julinom je smijuljenju naslutio što ga gore čeka. Neko je vrijeme stao, kao da nešto traži na podu, a onda je odlučno krenuo uz stepenice. U sobi je ležala Ana, a kraj nje se nalazio bijeli zavežljaj. Ana je očito bila na tren zaspala i trgnuo ju je Petrov ulazak u sobu. Na tren se nasmiješila, no odmah potom su joj se na licu preslikale Petrove sumnje. Polako je prišao i zavirio u zavežljaj.

— A vidi je… ljepotica… Ista Ana… a?

Jula nije izdržala mlade pustiti same.

— Ha, liči na… šta ja znam… ni na šta… to malo, plavo, smežurano… hm… vidi ruke… kako mogu biti tako male… a oči… ko da gleda… jel’ vidi ona?… Oči su… po očima liči… taj… obrve i to… liči na Anu… ista Ana.