Tragovi goveda | Mladen Blažević

ŠTALA

Petar je pratio tragove stoke. Razgovor s Gnjacom podsjetio ga je na to da su Milan i Joja u gostionici spominjali Marka i stoku. Morao je taj Marko imati veze s nestajanjem stoke u kraju.

Što ću ja i kad naiđem na tog Marka? Ubiti ga?… To mi se sve nekako čini… ne znam… pustio bi sve u pičku… i bio s Anom. Al’ kako… kad je zamislim s drugim… uh… dođe mi da pucam u… A ne znam ni ko je… da sam sve prijavio žandarima… taj očito krade stoku i…

Tragovi stoke na putu odjednom su nestali. Vratio se i pronašao mjesto gdje su skrenuli uskim putem kroz šumu.

Hm… za ovo ne zna ni Zabadalo. Đe smo mi?… dva i po sata od sela. Evo, tamo je neki… što je ovo livada?

Hodao je polako rubom šume. Livada je bila ogromna. Imalo bi tu što pasti i trideset goveda. I paslo je. Vidjelo se to po pitomoj travi i hrpicama osušene balege. Zagrijalo je i proći livadom značilo bi smočiti košulju znojem. Na drugoj strani uska staza se nastavljala kroz šumu. S desna se nazirao komad krova. Bila je to daščara veličine manje kuće. Cijeli je prostor ispred nje bio blatnjav i prepun otisaka stoke. Puščanom cijevi polako je odškrinuo vrata. Jedna velika prostorija. Desno su se nalazile jasle. Pod prekriven osušenom kravljom balegom. S lijeve strane stol, nekoliko kanti, dvije stolice i slamarica u kutu. Na maloj nakrivljenoj kredenci stajala je boca i dvije limene šalice. Otvorio je i pomirisao.

Rakija… i to dobra.

Povukao je gutljaj. Grijala je utrobu. Bila je to ona nakon koje pričaš glasnije i gledaš ljude pravo u oči. Učinilo mu se da je izvana nešto čuo. Provirio je kroz odškrinuta vrata. Nije bilo nikoga. Otvorio ih je i stao pod dovratkom.

— Joja, ti…

Kad je došao k svijesti, vidio je samo Jojino okruglo lice i osjećao njegov neugodan zadah.

— Nisi moga gledati svoja posla… a… nisi… mora si zabadati nos… jel’? E, pa nek ti je… Budalo.

Šuljovan je osjećao bol iznad desne obrve, gdje se kosa spajala s čelom. Niz sljepoočnicu mu je polako curilo nešto toplo. Ležao je u blatu ispred daščare naslonjen na zid. Lijeva je ruka bila uronjena u balegu, a desnom je doticao bolno mjesto provjeravajući je li se krvarenje zaustavilo. Joja je na trenutak s gađenjem gledao u Petra, a onda odmakao pogled u šumu, odavajući zabrinutost. Gnjacina puška mu je visjela preko ramena s cijevi uperenom prema Petru. Mladić koji leži u balegi trenutno nije predstavljao prijetnju.

— Šta ću sad s tobom?… Tamo ti je lopata… Diži se!

— Što će mi… što ću s lopatom?

— Kopati… šta drugo.

— Što?… Joja… što…

— Trap za kestene…

— Kakav trap?…

— Trap… znaš šta je trap?…

Otišli su pedesetak metara iza štale. Joja je ponio stolicu i sjedio nekoliko koraka udaljen od Petra koji je kopao. U lijevoj ruci držao je bocu rakije i ona je polako grijala Jojinu utrobu.

— Koliko duboko? —

— Pola metra je dosta. Te širine, kako si započo… a da je dva metra…evo do ovdje u dužinu… hah… dobra je ova šljiva.

Joja je vrhom cijevi pokazao do kuda treba kopati.

Tako se ne kopa trap. Tako se kopa raka. Ovaj će me ukrkati ki pašče. Moram nešto… nešto, nešto… što… ode mi glava… imam lopatu… strpljivo… jeb… kad mu se primaknem kopajući… tako, rupom doći bliže… pa ga… iznenada… smiri se… tresu ti se ruke… strpljivo… čekaj da rupa dođe do njega.