Tragovi goveda | Mladen Blažević

ISTRAGA

Ljudina se truckao na putu do svoje pilane. Sjetio se svog oca i jednog od zadnjih razgovora s njim.

— E moj Nikola, to ti sve ide po redu… jedan gradi… sin mu koristi, a unuk zapije. Pa onda opet ispočetka. Nema tu pomoći… sve se to zna… bog tako zapisa… i moš se ti trgati kol’ko oćeš. Il ‘si djed, il’si otac, il’ sin.

— A šta s’ ti?

— Sin… ovaj treći… ovaj što zapije.

— Onda bi ja treba graditi?

— Oćeš Nikola… moraćeš… ja ti ništa ne ostavljam… otišlo sve.

Tako je i bilo. On je bio taj što gradi. Samo koliko puta iznova? Koliko je puta odlazio i počinjao iznova? Izbrisao sve tragove. Došao je ovdje početi posljednji put. I dobro je krenulo. Posao je išao, našao je i šegrta i onda…

Te nevolje moraju uvijek za mnom. Kako im ne dosadim. Što ne nađu nekog drugog.

Stigao je pred pilanu i sišao s kola.

— Novi žandar se raspitivao o tebi jučer u gostioni.

— Što sam ja govorio?… eto ti Nikola.

— Što?…

— Ma pričam sebi… šta je pitao?

— Ne znam… kad si došao, čime se baviš… svašta po malo.

— Radi, radi ono đubre… u stanici… radi mi o glavi… šta se ima raspitivati za mene… ako nije… a ništa…

Moša ga je, blanjajući, potajice gledao kako s posebnom žestinom pili i priča sa sobom. Nije razumio što je Ljudina govorio, smetalo mu je cviljenje pile po suhoj gredi. No, izgledalo je kao da se ispovijeda, nekom svom bogu, čiji se oprost skrivao u srcu drveta.